IZMEĐU ZLA I GOREG

(Foto: Ljuba Rankovic)

Iako nepitan i na pristojnoj udaljenosti od Srbije ipak se usuđujem da kažem: mislim da na predsedničke izbore treba izaći i glasati za Vojislava Koštunicu. Znam da je u zemlji Srbiji trenutno veoma popularno, tako reći IN, duriti se i „udarati čifte” svima i svakome a naročito sebi i nama, ali smatram da je osnovni građanski red bar za trenutak suzbiti u sebi taj iskonski duh predaka i žrtvujući se za opštu stvar, učiniti nešto i protiv sopstvene volje.

Uz to, moram da kažem, da u normalnim okolnostima ne bih glasao za g. Vojislava te da duboko uvažavam razloge svih onih koji tvrde da je na ponovljenim predsedničkim izborima ponuda kandidata krajnje problematična. Slažem se i sa onima koji tvrde da se dr Koštunica u svom dosadašnjem radu pokazao ne samo kao neodlučan, spor i nevičan poslu koga se prihvatio, nego da se veoma jasno opredelio za onu političku opciju kojoj pripadaju takozvani „kočničari uzbrdo”. Odavno se još sa političke scene Srbije nije čulo toliko zapevke nad sopstvenom gorkom sudbinom, navodno krojenom od strane zlih i pokvarenih neprijatelja, kao što je to iskukano sa govornica Demokratske stranke Srbije. Odavno već nije viđeno da se ukupna akcija jedne političke grupacije svede isključivo na dezavuisanje suprotstavljenog političkog bloka što ukazuje da je i pomenuta kuknjava bila u toj funkciji, i odavno već, izuzmemo li Miloševićeve hazarderske pothvate sa fatalnim ishodom, jedan eksponent ovdašnje vlasti nije za tako kratko vreme nakupio tako mnogo promašaja i auto – golova.

Stiče se utisak da za g. Koštunicu i njegovu stranku nije postojao drugi zadatak nego da onemoguće g. Đinđića i njegovu ekipu bez obzira na to što bi se i pomenutoj ekipi moglo štošta staviti na raboš. U tom smislu je potpuno nebitno da li je ta jalova jurnjava za sopstvenim repom svestan izbor ili pak nemogućnost da se učini više i bolje. Bitno je da je Srbija u protekle dve godine izgubila gotovo sve što je od moralnog kredita stekla nakon oktobarskog preokreta. Takođe nije bez značaja i činjenica da se u tom ubeđivanju javnosti kako su za sve krivi oni drugi koristila argumentacija, u najblažu ruku, uvredljiva za zdrav razum ovdašnje publike.

Pa ako je to sve zaista tako odakle mi onda obraza da na ponovljenim predsedničkim izborima navijam za g. Koštunicu? Razlog nije toliko teško otkriti koliko je teško ubediti one koji su već dovoljno i razočarani, obeshrabreni pa čak i gnevni zbog spoznaje da su „xaba krečili” pre i neposredno nakon 5.oktobra 2000. godine. Naime, Srbija se trenutno baš kao u vreme Miloševića ponovo nalazi na nekoj vrsti ćorave staze, na putu ni u šta u poziciji kada je mnogo toga dovedeno u pitanje. Odgovornost za tu poziciju snose svi koji u rukama drže poluge vlasti s tom razlikom što se jedna strana batrga i bori koliko joj to mogućnosti i sopstvene slabosti dozvoljavaju, dok druga nastoji da iz ovih teškoća izvuče profit za sebe i samo za sebe. Međutim, padnu li i ovi izbori mi ćemo ostatku sveta, računajući čak i one koji prema nama gaje istinske simpatije, pružiti neoboriv dokaz da smo narod koji nije u stanju da brine čak ni o sebi samome. Ta činjenica je poražavajuća ne samo kao slika postojećeg stanje nego još više kao suludo nastojanje da se upornim ponavljanjem to dokaže po svaku cenu. Propadnu li i ovi izbori i zapadnemo li ponovo, kao u vreme Miloševića i sinova, u jedno stanje institucionalne i svake druge paralize, Evropa bi mogla imati puno pravo da nam pošalje svoje emisare, guvernere i kvestore kako bi nam oni sredili državne poslove. Mada, ma kako to strahotno izgledalo, postoji i jedno mnogo gore i uz to mnogo verovatnije rešenje: da nam niti Evropa niti Amerika ne pošalju baš nikoga te da nas ostave same i izgubljene da se bez kraja i konca uplićemo u jalove sukobe oko toga ko će biti gospodar a ko onaj uz skut mu.

Izađemo li na ponovljene izbore i između Voje i Voje odaberemo Koštunicu, pomoći ćemo kao građani da se u Srbiji bar jedan od važnih političkih poslova dovede do kraja. Istina, u takvim prilikama je teško izbeći gorak ukus u ustima, ali ako se između dva zla izabere manje, to se ipak ne može nazvati lošim izborom. I ne može se reći da u svemu tome nije bilo i nekog reda: na prošlim, propalim izborima, imali smo sasvim pristojan izbor. To nam nije bilo po volji, pa nam je sada izbor nešto skučeniji , dok sledeći put, izbora neće ni biti. A kako to izgleda kada nema izbora već smo okusili. Stoga iskreno podržavam one koji su spremni da u opštem interesu ovoga puta glasaju čak i protiv sopstvenog ubeđenja. Jeste apsurdno – ali apsurd je naš uobičajeni ambijent. I to ne odskora.