prva strana

Sreda, 23. Oktobar 2019.

Revija KOLUBARA - Decembar 2002 > stav

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

mediji

izbor

kultura

pisma

kalendar

dodatak

revija +

arhiva

impresum

pretraga

VALJEVSKI ŠETAČ

Ljiljana Ljiljak

MAKRENIN VOĆNJAK
Ništa tu sem voćnjaka i u njemu protivavionske odbrane sa posadom nije bilo kada sam ja u Valjevo došao 1948. godine! – priča nam vremešni Zarije Stanković na ulazu u Ulicu Zmaj Jovinu, na padini uzvišenja nad gradom. Posle su podignute ove tri zgrade na Kosančića vencu, a tuda je išao plot koji je bio granica sela, gore prema vrhu Popara, a dole je bio grad, duž Milovana Glišića ulice. Bio je to voćnjak neke baba Makrene od Trifunovića, tako su mi rekli. Ove tri zgrade, oficirske kako ih zovu, napravljene su za obolele, da bolesniji dobiju stan kao u vazdušnoj banji. Stvarno su ljudi dolazili ovde da udahnu vazduh i vide Valjevo, odozgo. A to je takoreći u centru.

Slušao sam od starih ljudi, priča čika Zarija, da kad je ruski car dolazio u Poljoprivrednu školu, da vidi kolubarku, onda su ga proveli da vidi prelepe bašte koje su se protezale odavde, od Majdana pa sve do iznad Kožare, da vidi valjevske bašte. A u Poljoprivrednoj školi i na vašaru ili pijaci, dolazio je da vidi tu kolubarsku bušu, sivo goveče sa velikim rogovima!

A sve i da nije tako - lepo je. I što čika Zarija, došljak, osluškuje priče iz davnina. I što na trenutak taj Poparski vis postane ponovo zeleno prostranstvo. Iz zelenog, iz dubine pluća sa pogledom na grad.

NEMOĆ ILI NEMAR
A kako je Valjevo izgubilo svoj Urbanistički zavod? Pa vi imate toliko dobrih arhitekata, urbanista, toliko posla za sam grad, za okolne opštine a da nemate takvu specijalizovanu, visokostručnu službu. Prosto neverovatno! Pa nije valjda da Valjevo mora za te poslove da angažuje druge! - pita i protestuje arh. Slobodan Mitrović Kobi, proteklog leta, završavajući poslove na prvom prostornom planu u Srbiji za jednu regiju, za okrug Kolubare.

DOMAĆI ZADATAK
Ono što treba da se gradi u centru grada već beži prema periferiji. Svedoci smo danas koliko imamo banki i gde su one sve raspoređene - i gde im jeste i gde im nije mesto. A mesto im je upravo u centru. I mnogo toga što će se desti u budućnosti, pobeći će nam po periferiji. Izgubiće se mogućnost i prilika da se to usmeri gde treba. Treba što pre doći do tog planskog akta za gradski centar jer je ovo jedinstvena prilika da se taj novi gradski trg uredi.

A koga ćemo od investitora privući u ovaj prostor ako ne saniramo Jaz, tu sramotu Valjeva. Iselimo Kožaru, Elind, ceo onaj prostor koji mora biti uređen da bi bilo ko bio zainteresovan da ulaže, govori i sa oporošću Valjevca koji se ne miri inženjer Zoran Stanković, osnivač firme Greda.

SMILJANIĆA APOTEKA
Kada su postavljena vrata na novoj apoteci u Karađorđevoj, sa varoškom znatiželjom pratili smo iz dana u dan mala majstorska iznenađenja. Ta vrata od stakla, sa ramom od prohroma, sa lepo oblikovanom ručkom, tek su najavljivala da će majstori sa sluhom za ono što je zamislila arh. Anđelka Mandić-Milutinović, pokazati da se može i više i bolje u ovom našem gradu.

Arh. Predrag Kojić je pokazao da zna da ovlada prohromom, kako na ulaznim vratima i izlozima, tako i na nastrešnici - da ga uklopi sa staklom. Nameštaj za zahtevnu apoteku radio je Miloš Miša Đekić. Stari „Jablaničini” majstori, vremešni ali vitalni, pokazali su nam svu lepotu štokovanog kamena, skoro zaboravljene veštine. Mogli bi se i drugi majstori na uređenju apoteke preko puta zgrade Opštinskog suda u glavnoj valjevskoj ulici pomenuti, ali nam iz ovog lepog događaja čini važnim zabeležiti da su Smiljanići, učitelj po obrazovanju Milan i supruga mu Gospava, farmaceutski tehničar, vlasnici apoteke „Centar”, bespogovorno poštovali zamisao svojih arhitekata.

Možda će sad i stanari doskora lepe zgrade sa bogato uređenom fasadom i sami učiniti očekivano: da obnove i osveže kuću u kojoj žive. I da se na bočnom zidu iznad lepog, ovalnog prozora pojavi novi Pulikin mural.