prva strana

Utorak, 22. Oktobar 2019.

Revija KOLUBARA - Decembar 2002 > prilike

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

mediji

izbor

kultura

pisma

kalendar

dodatak

revija +

arhiva

impresum

pretraga

ĐAVO U VALJEVU

Gutenberg nije ugrožen više nego ranije! Ljuba i Beli još nisu krenuli po kućama...

Radovan Marjanović

Nema eventualnog pravdanja ni „probranošću” prisutnih

, koja garantuje „elitizam” (ili elitnost) događaja. Već smo rekli kakva je to „probranost”, a i elitno nije sve što se odnosi na elitu... Elitizam nije loša stvar kada se ispoljava elitnim (visokim) ukusom i ponašanjem, poštovanjem principa da otmenost obavezuje, a ne izgradnjom i podržavanjem ukusa i ponašanja elite nezainteresovane za stvari duha. (Elita nije jedinstvena, i najpoznatija i najuticajnija je ona finansijska i estradna, nikako elita duha.) Tada prelazi u snobizam, koga nema kod istinski zainteresovanih za književnost i uopšte duhovnu kulturu. Pogotovu onaj druge i još lošije, ređe pominjane vrste, kao nastojanje da se drugi spreče da urade ono što su oni koji sprečavaju već uradili: uđu u sloj u koji su prvi ušli... U našem slučaju, da se radujemo što nas je bilo tako malo. Zaboga, vrednog je uvek malo!

U jednom starom gradu postoji i ono što se zvalo „čaršijski red”, kasnije „kolegijalnost” (ako i jesmo protiv „čaršije”, ne bi trebalo da smo protiv „reda”!): kad se nešto značajno dešava jednom članu „esnafa”, prisutan je ceo esnaf! Ne samo da „zasluži” kasnije prisustvo kod sebe, nego i da podizanjem značaja esnafa podigne svoj značaj kao njegovog člana... Da je ovdašnji književni i kulturni esnaf bio samo „pristojno” prisutan, bilo bi stajanja i sedenja u krilu! A i udeo književnog u književnom događaju, bio bi znatno viši...

Ljuba Pače ide svojim putem, vidimo to i po ovoj, već drugoj promociji u „Kazablanki”. Da li to čini Beli Marković, ne da nema smisla, nego je i neuljudno pitati... Baš kao i ono što asocira naslov: da li će krenuti po kućama ili od kuće do kuće, da svoju književnost ukućanima serviraju „na uvce”? Neće i ne moraju, breg ostaje breg i ako mu Muhamed dođe, a ne samo ne dođe! Ostaje zato samo da se pitamo, kuda to ide Valjevo? Ima li smisla govoriti o njegovom književnom ili umetničkom životu, ima li smisla lupati glavu oko „kulturnog događaja godine”, ako je tako malo ljudi zainteresovano za njih i prisutno (u) njima, i kada su nedvosmisleno posvećeni vazljubljenom Valjevu? Ako ih je sve manje, mada je Valjevo sve veće (brojnije)? Za koga se pišu i izdaju tolike knjige, od Valjevaca i u Valjevu? Koliko se čitaju, kada se zna da su (za nas) skupe, a da se ne slušaju ni kada ih autori i promotori sami čitaju?

Svaka čast, razume se, onom što se odvijalo u isto vreme: pomenutim klubovima, i sadržajima na TV tokom Ljubine promocije! Na pamet nam ne pada da ikome prebacujemo što je odabrao njih, a ne književne večeri. Naprotiv, ne vidimo opravdanje za organizatore koji su neke stavili pred mučnu dilemu da biraju između jako različitog, ali i jednog i drugog potrebnog. „Hleba i igara!” nije baš sjajna stvarnost, ali je mnogo bolja od one koja uzima sve više maha: „Hleba i igala!” (špriceva sa drogom ili lekom, svejedno). U pamet nam samo ne ide gde su bili oni koji nisu zainteresovani za fudbal odnosno televiziju, a navodno su i te kako zainteresovani za književnost, kulturu... Za Valjevo kao grad među gradovima, a ne među selima i varošicama!