STO LICA TRAŽI "KRIVCA"

Četvrtak, 28. novembar 2002, Dom kulture u 21.50 sati. Gužva uobičajena za valjevske premijere domaćih filmova. Ovoga puta, mnogoreklamirani i baš gledani Šotrin film „Zona Zamfirova”. Ulazna vrata Doma kulture, jedna od nekoliko, tek tada otvorena, postaju „usko grlo” za nestrpljive, ozeble i dobrano iznervirane gledaoce, oba pola i svih generacija. Karte nabavljene na biletarnici tokom tog prepodneva nisu značile ama baš ništa. Mlađani „kapixija” kao ne shvata šta bi narodu željnom Sremca, Mana, bele Zone kada su navalili da ulaze kroz polovče otvorenih vrata kao da je večiti derbi u pitanju. Mlađi, naravno, navalentniji, brže se snalaze. Oni stariji, pa još ako su i viđeni Valjevci, učtivo propuštaju generaciju pred kojom je budućnost. I jedni i drugi gunđaju, makar i u sebi pominju „Krivca” za muke neočekivane.

(Foto: Ljuba Rankovic)

Vreme niko ne meri, ali od ulaska u donji hol do stupanja u salu Doma kulture, u kojoj su „pokretne slike” uveliko bile na ekranu, trebalo je petnaestak minuta. Dobro prolazno vreme za učesnike i svedoke srednje generacije, reći će neko. Tumaraju „zakasneli” gledaoci, po merilima evropski prosvećenog „Krivca”, ne bi li našli mesto. Oko 22.15, u polupraznoj ali za valjevske prilike neoubičjeno čistoj sali, gasi se i „nužno svetlo”, samo iznad pomoćnih vrata svetli ono „exit”. Frka je još žešća, niti su svi „zakasneli” našli mesta, niti „ranoranioci” mogu da prate film koji lagano ulazi u deseti minut. Pojačano gunđanje, poneki zvižduk i poruke „majstoru” - „Gasi film, pali svetlo”, naterali su „Krivčeve” potčinjene da opet aktiviraju „nužno svetlo”. Uđi, izađi - uparkiraj, isparkiraj, trajalo je do 22.22… Dotle je Zone Zamfirsko taman poraslo da je i momcima za oko zapalo.

Film ko film, gledaoci ko gledaoci. Tek, stvar je privedena kraju oko 23.45… Izlazak sličan ulasku, prolazno vreme je doduše bilo nešto bolje. Vežba život znači. Ovako je, kažu, bilo i pre četvrtka, a, proveravali smo, i posle našeg „dana D”. A sve to u situaciji kada su ulaznice za ovaj film umesto uobičajenih 80 stajale 100 dinara, poređenja radi u beogradskom „Jadranu” karte su za sve projekcije 150 dinara, kada je za tri dana bilo 5.000 posetilaca. Pazar je dakle iznosio pola miliona dinara – distributer zaradi 60 odsto, a Dom kulture 40 procenata ove sume.

Objašnjenja smo potražili od „Krivca”, direktora Doma kulture Miloja Mitrovića.
„Sala je morala da se počisti posle prethodne projekcije, što je izgleda čudo za Valjevo. Zbog toga se kasnilo sa puštanjem posetilaca za sledeću projekciju”, objašnjava Mitrović. „Naš narod još ne zna ni kako treba da sedne, mi se trudimo da maksimalno pomognemo svakome ali morate shvatiti da ima ljudi koji prvi put ulaze u Dom kulture i ne znaju gde treba da sednu! Izgleda da je Dom kulture stalno kriv za nešto bez obzira gde se i šta desi”.

„Tačno je da su bila otvorena samo jedna vrata. Razlog tome je mali broj zaposlenih u Domu kulture. Prema podacima koje imam od kolega iz drugih gradova, valjevski Dom kulture ima najmanji broj zaposlenih koji su maksimalno angažovani pa ponekad ostaju i posle ponoći. I ne samo to, mi dobijamo najmanje novca od osnivača. Ne zaboravite, ovde se uz projekcije filmova odvijaju i drugi programi!”, dodaje Mitrović.
Ako je to problem, obećao je Miloje Mitrović, otvaraćemo dvoja - troja vrata, a sa početkom projekcija čekaćemo i malo duže od pet minuta, zavisi od publike.

Ipak, poređenja radi, gotovo da nema grada u Srbiji, osim Valjeva naravno i to „posle promena”, u čiji se Dom kulture ne može ući pre „zvaničnog” početka pozorišne predstave, koncerta ili filmske projekcije. Da se skloni od nevremena, nečim osveži, sačekaju umetnici ako kojim slučajem kasne. Ako je za bioskop „Central”, takav kakav jeste (doduše pamtimo ga i u boljem svetlu iz vremena Kize i Nićija), nažalost normalno da se „punjenje i pražnjenje” čeka na trotoaru Vuka Karaxića ulice, onda je ipak neshvatljivo da u onolikom Domu kulture i njegovim prostranim holovima, donjem i gornjem, nema mesta za uljudniji prihavt posetilaca. Mnogi od nas teško da će „Krivcu”, ali i „krivcima za njegovu krivicu,” oprostiti jednosatno čekanje na početak poslednjeg zimskog koncerta Đorđa Balaševića. Pred zatvorenim vratima - Đoka je, jelte, kasnio - cupkalo se na asvaltu uz eho one njegove „Putuj Evropo…”. Teško da će Valjevo „Krivcu”, ali i „krivcima za njegovu krivicu” oprostiti i seriju nižerazrednih pozorišnih predstava, gromko najavljivanih a potom otkazivanih zbog „bolesti glumaca” (čitaj, za „brižljivo odabrane programe” bilo je prodato tek desetak ulaznica). Ili, što zapravo ovdašnje reprize čekaju ubske premijere.