prva strana

Petak, 23. Avgust 2019.

Revija KOLUBARA - Decembar 2002 > ljudi

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

mediji

izbor

kultura

pisma

kalendar

dodatak

revija +

arhiva

impresum

pretraga

intervju

SAMO JE ZEMLJA VEČNA

Rodoljub Stepanović, advokat i pisac

Dušan Vidaković

Rodoljub Stepanović (Foto: Ljuba Rankovic)

Ugledni beogradski advokat Rodoljub Stepanović (1939) stupio je na literaturnu scenu još pre četiri i po decenije, da bi svoja tri dosadašnja beletristička dela publikovao sredinom osamdesetih. Nedavno, njemu je Srpska književna zadruga objavila, po mnogo čemu osoben, prozni rukopis „Izdržavanje zemlje”, koji se može upotrebiti i kao kolekcija priča, ali i kao roman, gde Stepanović, u najboljoj tradiciji vukovske leksike, daje sugestivnu viziju, u stvarnosti sve ređeg, drevnog kolubarskog sela. Za ovaj ragovor od neuporedive važnosti je činjenica da je Stepanović rođen, odrastao i inspiraciju pronašao u našem kraju.

Može li se prihvatiti konstatacija mnogih da ste, svojom najnovijom knjigom, „podigli spomenik” zemljoradničkoj Srbiji koja neumoljivo nestaje?
- Ja sam ovde pisao o zemljoradničkom dobu Srbije, ali ne kao herojskom dobu koje treba da slavimo, nego koje treba da upamtimo i razumemo. Do sada smo ga pogrešno pamtili i nismo razumeli. Bila je to velika muka obrade zemlje, koja uzima celog čoveka. Sva je Srbija tada bila predta zemljoradnji. Vladao je kult zemlje i zemljoradnje. Nije bilo cenjenijeg i časnijeg zanimanja od zemljoradničkog. Da li to doba treba, što pre, da zaboravimo kao nedostojnu ili beskorisnu prošlost s kojom smo zakasnili u evropsku budućnost? Ovo sudbinsko pitanje nismo pisaljkom uma ocrtali, te sada lutamo kratkovidi za domanovićevski slepim vođama.

Svojom prozom uspostavljate jedno specifično ustrojstvo ljudi, događaja i stvari.
- U onom zemljoradničkom poretku, u pogledu vođstva, izdvajao se sloj domaćina koji su komandovali porodičnim zajednicama strogom rukom, kao u ratu. Bilo je to zemljoradničko plemstvo i sveštenstvo. Domaćini su davali vladare, ministre, vojskovođe. Bio je to režim rada i života, usavršavan vekovima za tešku borbu sa zemljom, radni fanatizam obrade zemlje. Zemljoradnička upornost, čvrstina, neustrašivost i disciplina dali su slavnog srpskog vojnika koji nije bio ratnik od zanata, nego seljak s puškom, u rovu, jurišu kao kad spasava letinu od nepogode, krči šumu, ore bez zastoja po svakom vremenu.

Baš je taj domaćin, sa velikim D, tematski epicentar „Izdržavanja zemlje”.
- Da, ali iz njega se čita i kultura toga doba, kultura krajnje umerenosti, više oskudice nego obilja, prirodne lepote, umetnosti upotrebnih predmeta, a ne umetničkih dela kao „cveta radi cveta”. Da li smo išta od te kulture sačuvali i poneli u nove vekove ili smo u njih ušli sa prosjačkim štapom u rukama? U mojoj literarnoj slici toga vremena nema ni traga seoskoj idili. To je slika velike muke kojoj je podređeno sve, od rođenja do smrti. Ova se slika iscrtava kao životna linija jednog domaćina, od njegovog početka stvaranja domaćinstva u brvnari kraj šume, preko izgradnje i procvata tog domaćinstva, do postepenog pada i rasula. Ne simbolizuje li ta slika i put koji je prešla samosvojna zemljoradnička civlizacija u Srbiji proteklih vekova?

Upravo sam hteo da Vas pitam to, o aktuelnosti Vaše priče u Srbiji na početke novog milenijuma.
- Mi nismo industrijski narod, drugi su u tome bolji. Dok su drugi stvarali svoje marke automobila, mi smo gajili svoju rasu goveda – sivo kolubarsko goveče, svoju šljivu ranku. Treba ogromno iskustvo, rad generacija da se tako nešto stvori. Nesreća je što smo mi to svoje delo, nadam se privremeno, napustili, što smo zemljoradničke temelje zabatalili, pa sada Srbija nema o šta da se odupre, nego kuka i moli po belom svetu. Ispada da je glavni naš nacionalni program to prosjačenje, a da su najbolji političari oni koji mole i priklanjaju se bez pogovora. Udeliće nam prljavu industriju, uzeće nas sve u najam i neće Srbije ni biti, ili će Srbija spoznati samu sebe. Plašim se da bi sva Srbija mogla biti data u najam, a iz najamničkog ropstva se, po pravilu, nikad ne čupa ili se čupa sa grdnim krvoprolićem i ranama. Mi smo u prošlom veku toliko iskrvarili da više na takvu ludost ne treba računati. Možda nam jedino zemlja može pomoći da povratimo snagu, ali ne za rat, nego za državni i nacionalni opstanak.

Drugim rečima: ne preostaje nam ništa drugo nego da se vratimo izdržavanju zemlje.
- Naslov je matafora teme i u njemu je smešteno više asocijacija i konotacija. Naslovom sam pokušao da naslutim prirodu zemljoradničke zemlje koja traži stalnu dolmu, izdržavanje. Malo se opusti, zanemari zemlju i ona će začas buknuti korovom i šikarom. Ali, zar ne zovemo zemljom i državu, otaxbinu, zar i ta zemlja nije istog roda i iste ćudi? U knjizi, seljak se ne javlja kao gopspodar, nego kao sluga zemlje. Zemlja je moćna, rodna, nesavladiva, večna. Seljak je samo jedan kratkoveki stvor što će je, na kraju, i svojim životom zadolmiti.

Kritičari se kolebaju oko svrstavanja Vašeg teksta u neku od postojećih „fioka”.
- Nemam odgovor na pitanje kojem rodu moja knjiga pripada, jer nisam ni želeo da ovaj tekst svrstavam. Regule o čistim formama osetio sam kao smetnju. Tražio sam slobodniji prostor u svome tekstu, pa otuda u njemu ima i romana, i kratke priče, i pesme u prozi, a da li je, pritom, nađen neki sklad, neka samostojivost teksta, neka kažu oni koji se time bave.

Kada se pominju pravila, nezaobilazna je tema odnosa Vaše primarne, pravničke profesije sa književnošću koja je, takođe, neodvojivi deo Vaše ličnosti.
- Advokatura je posao, zanimanje u ponečemu izazovnije od drugih, ali, ipak, samo praksis. A literatura je čudo, ludilo duha, čist metafizis. Te se dve stvari ne mogu mešati, kao ni ulje sa vodom. Zanimanjem se bavi u svom radnom veku, a poezija ti gori u krvi od rođenja do smrti. Neko je rekao da za svoga veka i nije ništa drugo radio, nego je u svome delu razvijao slike iz detinjstva. I ja, zapravo, ništa drugo ne radim.

U tim prizorima iz prvih godina života gde je mesto Vašeg rodnog sela Rakari kod Mionice?
- Sav svet u mome detinjstvu prostirao se u krugu našeg imanja oko kojeg jedva da sam naslućivao nekoliko susednih kuća. Sav život se satojao u radu, a rad se odvijao u granicama domaćinstva. Kamo da ideš, šta drugo treba da poznaješ? Selo moje je, inače, raštrkano po brdima, ispresecano jarugama, šumama, a po sredini rečicom Toplicom. Gde mu je kraj i ko je sve u tim Rakarima živeo, za mene je bila nepoznanica. Ali, selo nije ni bilo od nekog značaja, teritorija domaćinstva je bila izvor sveg života, presudna granica koja se brani životom. Ivicom sela vijugla je xada kao jedina putna veza sa svetom, jedina crta oteta od blata, posuta tucanikom, leti sva u prašini, a zimi u lokvama. Između zaselaka uski sokaci koliko da se volovska kola provuku. A između imanja i kuća pešačke putanje s prelazima preko plotova i bogazima kroz vrzine. To je bila sva mreža seoskog saobraćaja toliko retkog da se tačno znalo ko je i u koje doba dana prošao, a ako su bila kola i šta je prevozio.