ČAROBNI OSMEH M. BEĆKOVIĆA

Boris Kapetanović (Iz zbirke „Ispod pozlate”, Čačak 2002)

Bliži se eto i to doba
Poeziju više niko neće pisati
No i u tom jadnom veku
U gluvoj noći čovečanstva
Mesečina nad Valjevom
Po Matiji će mirisati.

Bezduhe duše - poete pajaci
Cepaće večnost na vreme
Do Matije i posle Matije
A njega će i na ovom svetu
Vrebati metak lutalica
Da mudro čelo prostreli
U ime stihokratije.

Tonuće u pesak rudnici boksita
Ćutaće slavuj sa grlom grlice
Kiše će Verino ime sprati
Sa usana gluvonemog mladića
Na ljubavnoj promaji između dve zvezde
Svenuće sjaj samoglasnika
I u mraku koji će po nama pasti
Bljeskaće samo čarobni osmeh Matije Bećkovića.

Priča se da ga je krišom jedne nedelje
U Vučjem dolu zadojila vučica
Jedan zagrebački kantautor poreklom iz Zadra
Po njemu je sina nazvao
A trećom rukom
Onom protopesničkom - Damaskinovom
Zanjihala ga je Bogorodica Trojeručica.

Zbog onih repatih reči
Zbog onog njegovog književničkog hira
Rovčani (i mnogi drugi)
Zadugo neće steći mira.
Graktaće oni (i mnogi drugi):
Da - to je izrod i hulja
Pesnička bagra i ološ
No neka ih neka grakću
Ovo je vreme ćeranja
Ćeraćemo se još.

I kad jednom izlazeći iz noći
Dođemo u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Doći ćemo putem kojim je pre nas neko prošao
Korakom koji dvostruko odjekuje
Našim i batom još nekoga
Čiji osmeh s nama putuje
A reč mu u kamenu počiva...