BLAGO

S jeseni, jutro u kući počinje daleko pre cika zore, po nekom nepisanom, a strogo poštovanom redu. Po zakonu domaćinstva, van linija zornjače i večernjače. Kao da u središtu domaćinstva postoji i nešto trajnije, što se opire toku dana i noći.

(Foto: Tomislav Grujičić)

Šta to diže Domaćina i njegove ukućane u mrklu noć, iz sobe još nabijene snom i nedospavanošću? Šta to prekida slatku žilu njegovog hrkanja? Prebaci noge preko drvene ivice kreveta tako da samo časak vise nad hladnoćom betona, kao nad ponorom. Onda sve hitre radnje jedna za drugom: pali fenjer (i to samo ako je mrak gust, ali i tad podešava fitilj tako da čkilji), navlači opanke i odelo, umiva se hladnom vodom iz vedrice i, najzad, otvara i zatvara kućna vrata sa fenjerom u levoj ruci. Sve kratki, odsečni pokreti nabijeni žurbom, zatvoreni u sebe. Niko ne učestvuje u tome, ne pridržava mu gunj, fenjer, ne poliva. To bi bilo luksuz, deo nekog uživanja za sebe, gubitak u vremenu, nešto što bi ga omekšalo, uzelo mu oštrinu s kojom stupa u novi dan. Ta oštrina mu je neophodna za rad, kao što je nužna i za rad dleta u drvetu.

Nije to ustajanje okrenuto ka nečemu u samoj kući, ka ukućanima, doručku ili bavljenju kakvom drugom, unutrašnjom potrebom. Sve to čini radi nekog drugog, mnogo višeg smisla i potrebe. Valja, dakle, pratiti to nevidljivo crtalo koje ga vodi u hladno i gusto jezgro mraka.