SKULPTURE SA EHOM BOŽANSKOG LIKA

Ja ne otvaram izložbe. Nikada to nisam radio. Ali, ovoga puta nisam mogao a da to ne uradim zato što me za Vidu vezuje prijateljstvo koje je trajalo dugo godina. Naravno, i taj veliki njen uticaj na celu našu grupu Mediala. Jer, kada smo mi došli u Beograd, prvo što smo videli kod gospođa Vere, koja je držala biblioteku likovnih umetnosti, bile su Vidine skulpture, otprilike poređane kao što su i ovde poređane njene izvajane glave. Priznajem da sam doživeo čudan šok kada sam to sve video. Čini mi se da su te skulpture Vide Jocić dosta uticale na razne ljude, razne slikare. Na nekim slikama Dade Đurića se nalaze ti portreti, na slikama Ljubodraga Jankovića i na nekoliko mojih slika. Znači, mi smo direktno odatle potekli.

Vida Jocić (1921-2002) (Foto: Ljuba Rankovic)

Ova galerija nije izlagala skulpturu. Ona je imala cilj da pravi ono što je naše i što je neobično na našem prostoru, nije se bazirala ni na nadrealizmu. Ovo je, dakle, prva izložba skulpture. Postoji dobar razlog i potreba za tim, zato što je Vida praktično trebalo da bude prva u ovoj galeriji. Ali, sticaj okolnosti je učinio da je eto tek sad, posle njene smrti, došlo do neke vrste pomena i rehabilitacije.

Voleo bih da obratite pažnju na katalog koji je napravljen sa ogromnim naporom. Neću za to da pohvalim ekipu koja ga je radila pod vrlo teškim uslovima. Posle Vidine smrti sve je bilo zapečaćeno, tako da smo morali da savladamo mnoge formalnosti i zakonske procedure da bismo mogli da dođemo do njenog ateljea, da se sve to vidi i iznese napolje. Teško je bilo skupiti njene radove i sa drugih mesta, jer to iziskuje i dosta finansijskih izdataka. Znači, ova izložba, i sve što je prati, uređeni su praktično iz ljubavi i poštovanja Vidinog dela.
Opširna priča o Vidi Jocić je napisana u katalogu. Milenko Radović je napravio izvanredan tekst koji je, sem toga što je visoko literaran, i dosta stručan.

Put Vide Jocić u doba komunizma i partizanštine kod nas, svega toga što je pratilo našu istoriju, nije bio pravi. Jer je Vida, pre svega, osoba koja se likovno izražavala i koja je imala moć da svojim skulpturama u kamenu udahne život. Ono što se može naći u podrumima Luvra, kad gledamo skulpture Egipta, ili ako možemo da vidimo ambijent Uskršnjih ostrva, ako možemo da vidimo crnačke skulpture koje su pravljene uglavnom da u kamenu pokažu život i da zastraše one koji ih posmatraju - eho svega toga naći ćemo na Vidinim skulpturama, što je danas u svetu vrlo retko. Retko je, kad posmatrate jedan objekat da on, pored zanata, pored likovnih elemenata, pored estetike koja je nužna, ima i jednu višu fazu - moć koja čoveka dovodi u situaciju da se pred takvim delom oseti kao da je pred nekim božanstvenim likom.

Šteta je što sada nismo bili u stanju da ovde predstavimo širi opus Vide Jocić, ali se nadam da je ova izložba jedan prolog, jedan predlog za njenu veliku monografiju i veliku retrospektivnu izložbu.

U katalogu ćete naći dosta detalja o tome kako je Vida Jocić izgledala, kako je bila krhka i kako se hvatala u koštac sa nečim što nije nimalo „ženska priča”. Obično su vajari ljudi koji imaju i fizičke kvalitete. Izgleda da je ona sve to, na neki način, svojom nekom unutrašnjom energijom, prevazilazila i uspevala da savlada, računajući, razume se, i to da je uspela da preživi strahote Aušvica, što je, naravno, posle iskoristila politika, pa su je jedno vreme smatrali vajarom koji je pravio portrete narodnih heroja i učestvovao u takozvanom političkom životu. Međutim, vreme je pokazalo da je Vida Jocić pravi skulptor, da se izražavala na jedan specifičan način. Njena skulptura će preživeti sva vremena i ući u zenit našeg likovnog stvaralaštva. Jer, mi, po mom sudu, nemamo nekih velikih vajara.