Valjevski šetač

KUŠAK
Kad više nije bio sa nama sve smo o njemu znali. I koliko vredi i kako mu se, eto, malo moglo u tegobnom životu učiniti. Da se nevoljniku pomogne, olakša. I sabrana dela su mu najavljivana, obećavane književne večeri, nagrade sa njegovim imenom. I mnogo toga još. Olako rečeno, brzo zaboravljeno. Poneko još podseti na datum njegove smrti, poneko još, valjda slikovitosti radi, anegdotski čak i o pesnikovoj smrti na klupi u gradskom parku. Od skora i sa nekakvom porugom - o pesniku koji je umro u parku vajarke...
I eto, ni pod zvezdama iz praha koje je tople i zavodljive iz najtamnijeg dna viđala duša Kušakova, u tom parku, nema te tako često obećavane ploče.
Postoji strašna doslednost u apsurdima, pravilo u kakofoniji palanačke oblomovštine.

VEDUTE
Poodavno su se već konture hrama na Ušću ugnezdile u liniju grada kojem prilazimo uz Kolubaru. Od skora ni ta linija kao da nije ista, prelama je još u gradnji višespratnica na keju. Dugo nam treba da odgonetnemo šta je to novo, da prihvatimo da se u tu vedutu ucrta.
U tepih šara grada kog gledamo sa Gradačkog majdana, prostor određuje prema Beogradu moćno zdanje nove zgrade SUP-a. Više nam veliko naselje od crvene cigle ne deluje tako usamljeno. Pa i pogled na taj vis iz grada za godinu-dve biće nova slika. Određivaće ga novo zdanje, kao što je Pećinu zgrada vodovoda. Novi objekti markiraju autentično prostor. Kada se to nepromišljenim dogradnjama na starim zdanjima učini, degradira se i staro i okolina. Oko od toga beži.
Malo, sve manje, skoro nigde da pogled sa ivice, ili iz centra kruga grada, ostane na zelenom.

DVORIŠTA
Nema ih, nestaju. Te jedine oaze zelenila, intime. Ne samo porodičnih kuća već i novih stambenih zgrada kojima je surovi standard - na sto kvadrata izgrađenog parking mesto - oduzeo i to malo intime i kolektivnosti. U vremenima intenzivne obnove gradskih prostora nemamo odgovor na pitanje kako sačuvati neke vrednosti, pa i drevne standarde života i u izgrađenom tkivu grada.
Svaki graditelj čapne svoj deo bloka, po dve tri parcele usitnjene. Umesto prizemljuša niču višespratnice i betonirana dvorišta. Kola pod prozor umesto blagorodne krošnje, klupe. Zapravo i nema prostora ni za taj surovi princip, niti ga može biti. Za svaki stan valjalo bi unapred imati i dva parkinga ako već gradimo za narednih, najmanje, pet decenija.
Da li je ijedan od Valjevaca, koji je svoju staru kuću i dvorište ustupio za stambenu zgradu, u kom će imati novi, prostrani stan i po koji lokal, tražio bar malo zelenog dvorištać Desiće se i to, nadamo se. Ali bi valjalo pre toga da se u blokovima, a nema ih mnogo, odredi jedinstveni garažni prostor (za parkinge nema mesta) za sve nove, buduće stanove. Da nam i ti novi gradski prostori u zaleđu ulica, budu ona nenadana, prijatna mesta u koja dolazimo iako u tom bloku ne stanujemo.

TEZGE
Za sve ima prostora i mesta ako se radi na pravi način. Pa i za pretprazničke, vašarske potrebe. Za onu trgovinu u par dana, koja se nudi sama po sebi, valjalo bi pretvoriti u prpošnu sliku javnih prostora što mami šarenilom, bukom, čudesnim i maštovitim sitnicama koje samo služe za opuštanje iskakanjem iz svakodnevice. Samo da ne bude ružno vašarište.
Jedan od prvih uslova su tezge sa nastrešicom i za robu, ali i kupca i prodavca. Da to grad ima spremno, da dâ u zakup kao i sve drugo - sve što bi valjalo da ima vašarište sa dragim i neobaveznim sitnicama koje nas valjda zato nenadano iskreno raduju. Jednostavne i trajne, da budu ukras, i da konačno kažemo kako više nema kartonskih kutija i najlona, svakojakih drugih jada za te male, drage pretprazničke vašare. Da grad u tome svesno učestvuje ne zbunjujući se uvek iznenađen šta mu se dešava.
Urbanim fenomenima koji su nam ostali kao podsećanje na neke davne važne forme življenja valja promišljeno prići. Za početak, na primer, konkurs za vašarske, praznične tezge na trgovima Valjeva.