Krstaški pohod ćiriličara

Odgovornost za rečeno (napisano), uvek je dvostruka: neposredna (za sadržinu rečenog), i posredna (za mogući odgovor). Kod nas je ova druga važnija nego drugde: navikli na crno-belo a ne i ostalo i prelaze, sada mnogi neće odvojiti nastojanja za očuvanjem ćirilice tako što se neće praktikovati samo latinica, od nastojanja da se očuva tako što će biti obavezna! „Dobronamerna nastojanja”, više dobronamerna nego dobro promišljena, lako će se priključiti nekim sasvim drugim, uključujući skorašnji apsolutno nepotrebni skandal (najblaža reč!) sa ovdašnjim anglikancima. Ili prerastajući u kontraproduktivno, u odnosu na prvobitnu nameru.
Samo verovanje u određeno pismo kao bitno obeležje nacije, po naciju je štetno! Počev sa sužavanjem nacije na deo onih koji je, po ozbiljnim određenjima nacije, čine... Šta sa Srbima u Americi, Evropi... kojim pismom pišu kada ne pišu redakcijama listova kod nas, zalažući se za ćirilicu? Nije li cenjen i dragocen Srbin koji se zove Majkl (Đorđević), i treba li obavezno, to ime pisati ćirilicom? A šta tek sa Srbima u Hrvatskoj, u muslimansko-hrvatskoj federaciji? Kako da se osećaju Srbima ako mi u Srbiji insistiramo na ćirilici kao bitnom za Srbe, posle svega što se tamo desilo i gde nije „biti Srbin”, isto kao u Srbiji? Treba li da se osećaju Srbima drugog reda, ili da „teraju svoje” u sredini koja nije Srbija, i u kojoj se korišćenje ćirilice lako doživljava kao isticanje albanske zastave u Srbiji? Šta ostaje od Srba posle još jednog sužavanja, posle onog izjednačavanjem Srba i pravoslavaca, i isključivanja Srba-katolika, Srba-muslimana, Srba-agnostika i Srba-ateista? Kuda će „bivši Srbi” (jer ne pišu ćirilicom), ako ne kao i raniji „bivši” (jer nisu pravoslavni): u neku drugu od postojećih, ili u neku tek nastajuću naciju! Ne zaboravimo da „različita nacionalnost može postojati i kod ljudi koji su, nesumnjivo, istog porekla, samo zato što postoje razlike u veroispovesti, kao u slučaju Srba i Hrvata” (Veber)! I sve to (i drugo iz arsenala narcizma), zajedno sa stalno isticanom željom da budemo „kao sav ostali svet”! U kome se nacionalna pripadnost shvata drukčije, i sve više izjednačava sa državljanstvom! Naviknutom da ima više nacija sa istim pismom, čak istim jezikom... Koliko je nacija koje govore engleski (nešto manje španski, portugalski, nemački, francuski...), i u čijim državama praktično nikome na pada na pamet da traži ujedinjenje tih država! Jasno im je da postoje brojne razlike pored te sličnosti, i da su više nego vidljive...
Insistiranje na pismu, insistiranje je i na tome kako je napisano. Sa stalnim insistiranjem na tome ko je napisao, to u nedogled odgađa kritičnost i racionalnost, koje u ovom slučaju nema ukoliko se ne vodi računa o tome šta je napisano... Hoće li banalna istina biti krupna ukoliko je napisana na „našem pismu”, a krupna istina biti banalna ako je napisana na drugom? Hoće li nas, uopšte, stvarno zanimati istina ili književna vrednost, sadržina napisanog, ukoliko nam je toliko važno pismo kojim je napisano? - Ako se budemo preganjali oko toga kojim pismom da pišu „naši” računari, računari nam i ne trebaju!