Pera oženio Micu

Valjevci, valjda, govore valjevski!
Za taj valjevski srpski jezik kažu da se još održao u svojoj izražajnoj moći i jezičkoj lepoti, životnosti i neiscrpnom jezičkom potencijalu. Kao takav ovaj je jezik jedna valjevska marka nesporna i u srpskom jeziku i u srpskom narodu, pa može biti i više od toga. Treba reći da je to i zato što su Valjevski kraj obilato, u talasima, naseljavali oni nesrećni Srbi koji su bežali u Srbiju bez igde ičega, osim što su sa sobom nosili svoj bistri, a delikatni i osetljivi, govor hercegovački. Tako Valjevci nisu imali ni vremena da pokvare ovaj svoj jezik jer bi svaki čas grunuo neki rat. A sa ratom i Hercegovci. Zato se valjevski srpski pročuo, a i Valjevci došli na glas da drže izvore i pečate najboljeg srpskog jezika koji treba samo pošteno govoriti pa da čovek bude mudrac i pesnik. I zbilja, sve što je najbolja ekskluzivna baština valjevska i nacionalna u jeziku je i od jezika je. Od Nenadovića do Nikolaja, od Desanke pa i Bećkovića, i ne samo njih, eto dokaza za to. A jedan učenjak je, makar da je malo i preterao, dokazao da je Desanka Maksimović pesnik zato, što je Valjevka!
Međutim, dobar govor nikako nije samo takozvani pravilan govor, jer i formalno pravilan govor može da bude isprazan, falsifikat i licemerje od govora. Dobar govor je tek onaj koji je jasan, ali ne i plitkouman, racionalan, ali ne i ogoljen do nemoći i sirotinje govora, krepak i nežan istovremeno, nikada zamućen i mutan od nemoći i pritvorstva govornika. Dobar govor sadrži još jedan kvalitet od presudnog značaja za vitalnost i dostojanstvo govora, a to je njegov poziv i njegovo vedro pristajanje na dijalog.
Nema dobrog govora bez razgovora!