prva strana

Nedelja, 21. Jul 2019.

Revija KOLUBARA - Januar 2003 > kultura

prijava | registracija

revija

stav

prilike

prošlost

mediji

izbor

kultura

pisma

kalendar

dodatak

revija +

arhiva

impresum

pretraga

ogled

Erotski nesporazumi iz pretprošlog veka

Radovan Beli Marković

Radovan Beli Marković (Foto: Ljuba Rankovic)

Pripadam vrsti sramežljivih ljudi i o erotici ne mogu da govorim ni kad za „muškim stolom” neko viljuškom kucne čašu, ali pokušaću, glede erotike u srpskoj književnosti, da iskažem nekolika zapažanja, gledajući istina u tavanicu, no „sve misleći na...”
Elem, nisam siguran da se u „partizanskim romanima” moglo nastaviti tragom Bore Stankovića i Crnjanskog, mada i u njima bejaše o „takvim stvarima” govora, kao što nisam siguran ni da li je „duh posleratnog modernizma” kružio samo oko prašnika i plodnika svakovrsna bilja, ili se već moglo, esejistički pregnantno, govoriti o „nekontaktnoj” ljubavi između Klavdije i Kastorpa - u onom čuvenom davoskom sanatorijumu. No, šalu na stranu, napredovalo se tu, istina sporo, mada sigurno (kroz romane O. Daviča i Rada Konstantinovića, Grozdane Olujić i D. Ćosića, a poneki bi „par” - u prvo, ne baš simbolično žbunje - i A. Isaković izdvajao iz marševske kolone), ali bez odveć nežnosti i ljupke mekote: kao u nekoj sobi u kojoj se prerano prestalo ložiti, dok se prsti koče ispod pokrivača... I erotika Ćamila Sijarića, uz druga „erotska pisma” ruralne provenijencije, s ponekim stogom sena i mukanjem krava u off-u, gde se strine od tetaka slabo razlikovahu, najavljivala je otapanje leda oko „ove književne tematike”, a onda se pojavila i priča „Ljubavnici”, čijem su piscu, M. Bulatoviću, dežurni kritičari preporučivali operaciju na mozgu.
Komešanje u krvotoku srpske književnosti sve više je ukazivalo na nepobitnu činjenicu da „tokovi svesti” junakinjama i junacima uviru negde „ispod pojasa”, gde prestaje svaki „književni govor”, mada se, već i pri opisima „svlačenja i oblačenja” moglo zaključiti da mnogi pisac nikada nije prelistao nijedan modni časopis, makar od onih što su se nalazili u predvorjima predratnih zubarskih ordinacija. U jednoličnosti opisa samog „čina” slutilo se neko martirstvo, i da će neko od dvoje svaki čas uzviknuti: „Smrt fašizmu!” još su, dakle, u krevetu vladala pravila politike, niko nije smetao s uma žestinu „klasnog sukoba”, i nije bilo reči o „promeni poze”, kamo li da nečija erotska stremljenja budu ka istom polu usmerena, dok se Onan pominjao samo kao mitološka aluzija iz ukrštenica.