prva strana

Sreda, 17. Jul 2019.

Revija KOLUBARA - Februar 2003 > stav

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

prošlost

mediji

izbor

kultura

pisma

kalendar

dodatak

revija +

arhiva

impresum

pretraga

ovo vreme

Zasecanje gnojne rane

Živoslav Miloradović

Karikatura: Nikola Otaš (Foto: Ljuba Rankovic)



Mnogi učesnici u stvaranju postmiloševićevske Srbije više puta su isticali kako je nova država stvorena bez prolivanja krvi. Uz to mnogi naročito ističu kako nije prolivena upravo srpska krv, što bi moglo otvoriti mnoga pitanja kako hematološke tako i moralne prirode, ali sada ne bih o tome. Moje pitanje glasi: da li je taj tako uspešno izvedeni oktobarski carski rez bez krvi i bez porođajnih muka bio baš najbolje rešenje i kolika će cena za njega tek biti plaćena? Za razliku od uzvišenosti ljudskog, pojedinačnog dolaska na svet, države se neretko rađaju uz stanovit zadah i produkciju kolateralnog materijala koji može, ne samo da dodatno optereti novorođenče, nego mu ozbiljno zagorča nejaki život.

Povod za reminiscenciju ove vrste je aktuelna javna prepiska između dva nekada (?) moćna čoveka čije bivše prijateljstvo i sadašnja svađa, uz teška optuživanja, čine detaljni foto-robot svega onoga na čemu je počivala i trajala Miloševićeva Srbija. Ljubiša Buha i Milorad Ulemek Luković su, kao u kakvoj dečjoj igri lopova i žandara, samo prividno pripadali dvema stranama. Ta igra koja je tokom proteklih godina, na prostorima bivše Jugoslavije, okupila brojnu nevaljalu decu, vodila se u ime visokih nacionalnih ciljeva, moralnih principa, čojstva i junaštva, a u svakodnevnom životu manifestovala kao običan kriminal, kao razularena otimačina i usputno baleganje po svemu onom što čini osnov ljudskog prepoznavanja.

Upravo zarad gore pomenutog beskrvnog porođaja nove države među babice su uvršteni i ovi ljudi koji su u svojim torbama na babine doneli čitav smradni koloplet svojih problematičnih angažmana, svog „biznisa” i svog „služenja narodu”. Teret se osećao od samog početka i do pucanja opterećivao leđa nove vlasti. Sva ta nerešena ubistva, svi ti mračni poslovi koji su visili okolo kao grozomorne utvare nogu prikačenih za tavanicu zajedničke nam kuće, nisu mogle doneti nikakvog dobra pa je bilo teško poverovati da je odlaganje velikog spremanja samo posledica nečije lukave strategije. Po svemu sudeći, više se radilo o paralizi nove vlasti koja se svojevoljno uhvatila u mrtvačko kolo pa posle nije mogla da se pusti. Kako je vreme prolazilo i dragocena socijalna energija gušena jalovim podvajanjima, politikantskim petljanijama, i mangupskim podmetačinama, postajalo je sve jasnije da se sa opakim teretom profesionalnih patriota, „žestokih momaka sa užarenog asfalta”, miloševićevskim bubašvabama histerično patriotske provenijencije, te svim tim kuplerajem njihovih međusobnih poslova, dugovanja, namirivanja i podmirivanja, neće daleko stići. Neće jer ni ne može. U normalnim državama takvi odnosi se mogu pojavljivati, mogu opstajati, ali ne mogu biti temelj vlasti.

Ono što se na političkom polju manifestuje kao prazan hod, kao apsurdno ponašanje, beskonačno otezanje i natezanje oko strateških reformskih poteza, samo je odraz truleži koja je (ponovo) ovladala najznačajnijim društvenim i političkim tokovima. Temelji saliveni u blatu nikada nisu mogli da izdrže težinu građevine, tako da je krajnje besmisleno glačati zidove, šarati fasadu i kititi prozore, ubijajući se pri tom od silne rasprave oko toga koja je štukatura u modi i koja će se farba najviše svideti komšijama. Tim pre što mi nismo jedini koji su na ovome svetu pravili državu te da ima i mnogo drugih koji se u ove poslove veoma dobro razumeju. Mogu nama zaista biti dosadne njihove primedbe, popovanja i uslovljavanja, ali je jedno sasvim sigurno: naši graditelji zaista nisu u stanju da gradnju privedu kraju ili im pak taj posao teško ide od ruke. Makar da krov stave, ako ništa drugo. I odnos prema novoj federalnoj zajednici Srbije i Crne Gore mogao je biti definisan isključivo po volji većinskog i razumu bližeg interesa da je, kojim slučajem, ta volja počivala na realnim moćima i razumnim pretenzijama. Ovako, ostaće nam Solana i Đukanović da na njih pokazujemo prstom jer su nas (ponovo) unesrećili i upropastili. Ponovo ista kuknjava na nekog trećeg, ponovo ona stara priča o drugima koji nama neverovatno časnima i sposobnima ne daju da živimo, a sve iz čiste zavisti i ljubomore na našu istorijsku misiju. Naše uporno i inadžijsko sedenje u blatu je ne samo svedočanstvo našeg jadnog položaja nego i odsustva volje da se on promeni.

U tekstu već pomenuta dva gospodina su uzela na sebe istorijski zadatak da probiju gnojni čir. Oni to čine iz sopstvenih računa ali time posao ne gubi na značaju. Izbljuvali su ono što znaju i naznačili adrese na kojima stanuje mrak zemlje Srbije. Nije da to i ranije nismo znali, ali oni tvrde da za to imaju i dokaze. Odnos prema tim dokazima kao i sve ono što će proisteći iz ovog kolopleta označiće i nivo političke volje da se izvlačenju Srbije iz aktuelne krize pristupi bez praznih priča, detinjastih izjava, i ponižavajućeg već presipanja iz šupljeg u prazno. Formula je jasna: temeljno i radikalno pretresanje najtajnovitijih pretinaca državnog aparata, istih onih mesta gde se prepliću vlast i neformalna moć. S obzirom na to šta je aktuelna vlast do sada pokazala na tom planu, nada da će joj to poći za rukom, tanušna je. Mogao bi je pojačati jedino kakav slučaj koji bi doveo u opasnost pozicije najistaknutijih igrača, isto kao što su nevraćeni mafijaški dugovi ukazali na kraj niti odakle je klupko počelo da se odmotava.

Slučajnost nikada nije predstavljala osnov za solidnu nadu, ali kanda da drugog izbora ni nemamo.