prva strana

Nedelja, 19. Maj 2019.

Revija KOLUBARA - Februar 2003 > prilike

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

prošlost

mediji

izbor

kultura

pisma

kalendar

dodatak

revija +

arhiva

impresum

pretraga

Koncert je bio

A beše i posle koncerta....

Radovan Marjanović

Jedanaestog januara, neočekivano ili bez uobičajenog povoda (Dan policije takav povod nije), u Domu kulture svirao je Stefan Milenković uz klavirsku pratnju Lidije Kaenaco. Vrhunski muzički program u vrhunskom izvođenju vrhunskih muzičara i pred iznenađujuće velikim brojem mahom istinskih ljubitelja, jako lepo i jako obećavajuće u našoj muzičkoj, duhovnoj i opštoj situaciji! Ima li još nešto da se doda, a da ne bude ponavljanje i razjašnjavanje, naglašavanje (i nagvaždanje)? Ima, nažalost...

Stefan Milenković (Foto: Ljuba Rankovic)

Bombasti novinski naslovi tipa: „Valjevska publika se obrukala” i sadržina u skladu sa njima a neskladu sa događajem, iskrivili su njegovu sliku! Ko na koncertu nije bio i osloni se na te „izveštaje” (a takvih je u Valjevu mnogo, izvan Valjeva skoro svi su takvi), od svega pre koncerta i na koncertu, videće samo kraj. Ali ne kraj koncerta kao muzičke priredbe, dotična ili njen muzički deo, bila je gotova. Videće samo „bruku”, ili kako deo publike nije stojeći i aplaudirajući čekao „bis”! U toj slici nema onog čega bi trebalo, pa i moralo da bude. Da je sve bilo „na nivou”, pravi „praznik za uši”, pa i za oči! Nesvakidašnje, praznično, svečano..., prekid u nizu sivih i sumornih dana ispunjenih pretežno strahom da ne bude još gore, prekid koji ćemo pamtiti a ponavljanje priželjkivati... Drugde „ima trenutaka u kojima je muzika jedini lek za ljute bolove duše”, odnosno „imamo umetnost, da ne bismo poginuli od istine!” Kod nas to nisu trenuci, već svakodnevica! Ako ima istine u onom: „S kim si, onaki si!”, te večeri bili smo mnogo drukčiji nego inače...

Sve je bilo nesvakidašnje, u lepom značenju! Od programa koji nije bio „prigodan” ili „za Valjevo”, već kao za novogodišnji koncert u Beogradu ili bilo gde: Mocart, Prokofjev, Paganini, Čajkovski, Sarasate, preko izvođenja o kome bih smeo da govorim samo laički, pa zato neću ništa reći. Oni koji nisu laici a slušali su Stefana i Lidiju i u Beogradu, tvrde da ni za dlaku nije ispod izvođenja tamo, odnosno bilo gde i pred bilo kim! Pa do cveća za umetnike iz ruku mladih, u svakom (vizuelnom, stručnom, sudeći po njihovoj školskoj spremi i ostalom, i muzičkom) pogledu modernih „policajki”, elegantnog Stefanovog rukoljuba, kao negde u „belom svetu” nekoj multimilionerskoj kćeri... Bila je to obnova građanstva i njegove kulture, i stvarna obnova duhovnosti. Stalno pominjane ali koja se sve više svodi na upražnjavanje nekoliko javnih ispoljenja religioznosti, duhovnosti koja je na najboljem putu da u sebi ne sadrži „sitnice” kakve su umetnost, filosofija i nauka! Ili ih sadrži isključivo u osiromašenom pravoslavnom obliku, tako da nema ni izvanredne duhovne muzike naših kompozitora...

Svega toga, u pomenutoj slici nema. Kao ni prepune sale (kao da gostuje neka od bezbrojnih „zvezda”!), nema pretežno mlade publike, nema „pobožne tišine” i uzdržavanja od kašljanja dobrog dela prehlađenih... Nema slova o velikom gestu onih koji nikako nisu bili dužni, pozvani ili prozvani za takav gest: Valjevskoj gimnaziji i Sekretarijatu unutrašnjih poslova Valjevo, „Radović Kompaniji” kao generalnom sponzoru i Valjevskoj televiziji „Vujić” kao medijskom sponzoru, da učine taj gest ili „ispovrnu (veliku) lovu”! Bez njih od „bruke” ne bi bilo ništa, ali ni od koncerta u manjoj sali i za „odabrane”. Onih koji bi mogli da plate njegovu stvarnu cenu, isuviše je malo! Nema slova o Lidiji Kaenaco, Stefanovoj majci, čije je školovanje u Valjevskoj gimnaziji verovatno presudilo da se i Valjevo nađe na spisku ekskluzivnih...