prva strana

Subota, 20. Jul 2019.

Revija KOLUBARA - Februar 2003 > ljudi

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

prošlost

mediji

izbor

kultura

pisma

kalendar

dodatak

revija +

arhiva

impresum

pretraga

intervju

Dragoceni svedok

Dr Predrag Dragoš Živanović

Ljiljana Ljiljak

U svakoj dosetki i priči o Valjevu i Valjevcima dr Predrag Živanović pokaže onaj dragocen, sačuvan deo svog dečaštva kada je u jednom danu stizao da uđe u svako dvorište, prođe kroz svaki blok svog grada. A svedok je i njegovog burnog izrastanja, kad se granice više nisu mogle u danu obići. Rođen u njemu 1929, gimnazijalac, student u Beogradu, među prvim terenskim lekarima, prvi posao u IKL-u, a onda dve decenije, od 1960. do 1981. lekar i pomoćnik ministra zdravlja u Maroku. Pa onda opet u svom gradu, na poslovima socijalne medicine, sve do penzije 1996. godine.

Dr Predrag Živanović (Foto: Ljuba Rankovic)

Uvek raspoložen za razgovor, onaj pravi valjevski, uz smeh. Ne može bez cigarete, pa i u bolesti koja ga sprečava u redovnim izlascima u grad. O medicini malo govori, a o ljudima i gradu neiscrpno. I ovaj razgovor smo tako počeli u udobnosti porodične kuće Živanovića, u Karđorđevoj 21, očuvane, sa intervencijama jedva vidljivim, i osveženom fasadom na koju je dr Živanović ponosan.

- Bio je ogroman, stari platan tu u komšiluku. Ujutru je bio stecište vrana, čavki na letu prema Kolubari, prema bivšoj klanici gde je sad Autobuska stanica. Uveče se vraćaju, okupe, gaču, i odlete u šume tada bliže gradu. A i ptica je bilo više. Potrovane su, ima još poneki ćuk, grlica, nekoliko čavki. Platan su pre desetak godina isekli, već je bio truo. Po njemu sam, sa Ajhingerovog brda znao gde mi je kuća, od njega odmah nađem Oficirski dom. To su slike Valjeva kojeg nema.

Arhitekta, profesor Keković govorio je sa oduševljenjem o Jadru, o obližnjem mlinu iz godina kada se podizalo kupatilo…

- Na Jadru, sa desne strane, imali smo čuvenu Ilovačića vodenicu koja je radila sve dok nisu ukinuli Petkovića jaz od brane kod igrališta Budućnosti. Prolazio je kroz mlin pa na Ilovačića vodenicu. Kada je brana podignuta, mlin prešao na elektriku, otišla je i Ilovačića vodenica. Mislim da je dobar deo nje prenet na Gradac. Bila je očuvana, dobra vodenica. Negde sa te strane gde je bila vodenica bio je konak kneza Jevrema Obrenovića, vrlo očuvan. Znam kao dete, nije moglo da se ulazi, bilo je ograđeno imanje. A 1946, sećam se, radna akcija. I ‘ajde da se to sruši. Raskidamo sa prošlošću, ne misleći na sutra kada će nam to biti i te kako dragocen i kulturni i istorijski objekat, znamenitost Valjeva. Onda smo srušili, podigoše kupatilo. Radilo je jedno dve godine.

Ostalo je samo ime Jevrema Obrenovića na tom mestu, za ulicu sa jedva par kućnih numera…

- Kuće se ne sećam kako je baš izgledala. Ali bila je prilično velika, to Bora Vujić najbolje zna, tu mu je bila pod nosom. Masa tih starih zgrada ili objekata koji su pripadala tom vremenu, starom Valjevu ili je osakaćeno ili je potpuno izgubilo čak i smisao raznim prepravljanjima i adaptacijama. Sećam se da me je srce zabolelo kada sam video na konaku kneza Jovice Milutinovića kako je izvučen ekshaustor za odvođenje dima iz ćevabdžinice. Objekat pod zaštitom države! Pre nekih sedamnaest godina, kada sam otišao u Ivanjicu, bio sam iznenađen sa dve-tri stare zgrade sa gredama, u centru. Lepo očuvane, uređene. Ništa ne smeta u jednom gradu ostaviti takvu jednu zgradu koja zaista ima vrednost. Ostala je Kula Nenadovića ali je zato kuća Ljube Nenadovića srušena. I to je sasvim razumljivo bilo jer se zidala hipotekarna banka. U to vreme o tim kućama nije se razmišljalo kao objektima koje treba čuvati.