Pre 200 godina

Pripreme Valjevaca za ustanak

Zdravko Ranković

Gotovo sve vesti o zbivanjima u Valjevskom kraju i među Valjevcima iz 1803. godine koje su do nas dospele, svedoče o pripremanju za pobunu protiv osione vlasti u Beogradskom pašaluku. Te vlasti se na početku 19. stoleća domogla grupa janičara, znanih nam i sa zajedničkim imenom - dahije. Među njima najmoćniji su bili: Aganlija, Kučuk Alija, Mula Jusuf i Mehmed-aga Fočić.
Podsećamo, hronološki, na onovremena zbivanja u Valjevskoj nahiji, tadašnjem središtu srpske oslobodilačke misli. (Svi datumi su prema starom kalendaru.)

Početak godine - U nekom manastiru, najverovatnije da je to bila Bogovađa, tajno se sastalo nekoliko knezova. Prema nekim beleškama bilo ih je dvanaest. Tu su, „u ime naroda”, napisali tužbu sultanu Selimu III. Opisujući dahijsko bezakonje tražili su zaštitu od Porte. Hroničari srpskih predustaničkih akcija zabeležili su i to da su tužbu poslali u Carigrad preko turskih spahija koji su takođe trpeli zbog dahijske samovolje i nasilništva. Ima tvrdnji i o zakletvi tada okupljenih knezova „da za osam meseci dignu bunu protiv dahija”. O toj zaveri obavestio je šabačkog muselima nekakav kaluđer iz toga manastira koji je bio u zavadi sa Hadži Ruvimom, jednim od učesnika skupa.

Početak marta - Strahujući od Turaka Arhimandrit Hadži Ruvim napustio manastir Bogovađu, kojim je tada starešovao. Ta bojazan mogla je biti prouzrokovana i onom dojavom šabačkom muselimu. U Nikolju, pod Kablarom, bio je 9. marta 1803. pa je odatle prešao u Studenicu (Novopazarski sandžak) u kojoj je ranije bivao. Iz Studenice je u aprilu otišao u Svetu Goru. - O svom bežanju Hadži Ruvim je ostavio i jedno svedočanstvo kazujući da je to učinio „gonim ot prokleti Agarjan pravdi radi”. Po knjigama studeničkog manastira ostavio je i niz drugih zapisa, stigao je i da se ogleda kao graver na stopi jednog duboreznog krsta.

Rano proleće - Knez Aleksa Nenadović uputio u Zemun svom prijatelju austrijskom majoru J. Mitezeru pismo kojim ga izveštava o neizdrživom stanju u Srbiji i pripremama za ustanak. Kazujući mu da u Srba ima dovoljno vojske molio je pomoć u municiji i oficirima da bi mogli proterati dahije. Pisma se u Ostružnici, prilikom prelaska naročitog pismonoše skelom u Srem, domogao Turčin Gazija. Od njega je docnije to pismo dospelo i do samih dahija, ali oni isprva nisu na njega obraćali naročitu pažnju već su to učinili tek krajem 1803. ili početkom 1804. godine. Moguće je, doduše, i to da je pismo tek tada i predato dahijama navodeći ih na odlučne korake protiv najuticajnijih ljudi među Srbima. - Ljubomir P. Nenadović je u prvom (svom) izdanju „Memoara” Prote Mateje Nenadovića pisao da su to pismo pisali Prota i Petar Nikolajević Moler, mimo Aleksinog znanja, s namerom da ono stigne do dahija i navede ih „na poslednje mere protiv naroda” što bi ubrzalo dizanje bune. Prota je u „Memoarima” nagovestio da će o tom pismu naknadno kazivati „prostranije” ali to obećanje nije ispunio. Mitropolit Stratimirović je, pak, još 18. avgusta 1804. pisao da je knez Aleksa poricao svoju umešanost u pisanje pisma Mitezeru tvrdeći da je ono Hadži Ruvimovo delo. Izgovarao se na „bogobojažljivost starca” znajući da se on već nalazi izvan dahijskog domašaja.

Mart - Rasturane po Beogradskom pašaluku poslanice („knjige”) koje je iz Studenice svojim sunarodnicima upućivao Hadži Ruvim podstičući ih na otpor dahijskoj strahovladi. Vuk Karadžić je tvrdio da je bilo četrnaest tih poslanica. Jedna je u Valjevsku nahiju stigla na Cveti 1803. Za te spise su svakako doznale i dahije; možda im je ponešto od toga došlo i u ruke.

Leto - Prota Mateja Nenadović išao u Sarajevo. To je učinio pod izgovorom da bi tamo sebi načinio odelo, a pravi cilj je bio da sa tamošnjim „znatnijim ljudima” razmotri mogućnosti za slamanje dahijske sile. O tom Protinom putovanju istoričaru Ljubomiru Kovačeviću govorio je Ljubomir P. Nenadović.

Jesen - Hadži Ruvimov povratak u Bogovađu. Knez Aleksa Nenadović mu je poručivao da opet beži odatle i tako se skloni od Turaka, a Ruvim mu je uzvraćao: „Ja sam dosta bežao i skitao se, ne zna Aleksa šta je tuđa kuća i tuđa zemlja”.

Tokom godine - Rukopoloženi: jeromonah manastira Bogovađe Partenije Milinković (16. aprila), sveštenik crkve u Bukovici Jovan Popović ( 14. novembra) i sveštenik crkve u Lopatnju Rade Velišević (6. decembra).

***
* Poginuo (verovatno od Turaka) Pavle Nešković, brat Hadži Ruvimov. Sahranjen je na groblju u Babinoj Luci. Imao je sina Iliju Hadžića.
* U Valjevu se 1803. godine, kao glavni turski zapovednik (muselim), nalazio zloglasni Poreč-Alija, „Arnautin po narodnosti”. Tamnavskom knežinom je onda zapovedao Aleksa Nenadović, Kolubarskom Nikola Grbović, a Podgorskom Ilija Birčanin. Aleksa je, uz to, bio i glavni knez u Valjevskoj nahiji. Eparhijski starešina, sa sedištem u Šapcu, bio je episkop Antim Zepović.

LITERATURA
Zbivanja iz 1803. godine prikazana su na osnovu radova: Milenka Vukićevića („Karađorđe”, knj. 1), Ljubomira Kovačevića (predgovor „Memoarima” P. M. Nenadovića, objavljenim 1893), Radovana M. Draškovića („Oko pisma valjevskog kneza Alekse Nenadovića austrijskom majoru J. Mitezeru”), Mirjane Šakote („Hadži Ruvim u Studenici”), Lazara Mirkovića („Starine manastira Bogovađe”), Borivoja Marinkovića („Hadži Ruvim”), Marka Pavlovića („Sveštenici u Valjevskom kraju oko 1836. godine”), Vladimira Ćorovića (predgovor Celokupnim delima Prote Mateje Nenadovića).