prva strana

Petak, 20. Septembar 2019.

Revija KOLUBARA - Februar 2003 > izbor

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

prošlost

mediji

izbor

kultura

pisma

kalendar

dodatak

revija +

arhiva

impresum

pretraga

“Odžaklija” u Tešnjaru

Božidar Mandić (Danas, 6. januar 2003)

Nedavno sam bio u Valjevu. Seriju predavanja o „Zdravim oblicima života”, započeli smo Zoran Plavšić i ja. Ujedno, on je bio domaćin i inicijator mog gostovanja u gradu pored Kolubare. I on sam napušta grad. Kupio je zemlju desetak kilometara od naselja, zida kuću i želi da se rusoovski vrati prirodi.

Ono ka čemu ideš, traži te!

Pred nastup u „Galeriji 34” pokazao mi je Tešnjar, deo grada sa malim dućanima i kaldrmisanim ulicama. Tu, u blizini, uveo me je u jedan neobični kafić. Unutrašnji prostor delovao je kao privatni dom, pa je mene kao notornog nealkoholičara naterao da posedim i dobro se osećam. Drveni stolovi, stolice kao iz naših kuća i najobičniji patos. U uglu purnja šporet, a gosti povremeno prilaze i sami ubacuju cepanice. Na plotni krčka sarma i pasulj u glinenim loncima... Mušterije same sipaju i kidaju gibanicu i proju iz tepsije sa plotne. Po zidovima okačene su „kuvarice”. Na belom platnu jebozovna domaćica meša varjačom i osmehom progovara: Koja žena muža čuva - ona njemu dobro kuva! Isparavaju mirisi ognjišne kulture, toplina podiže erotiku i priziva polove da obnove intimu. Kelnericu pitam kolike su cene. Kaže, ko koliko hoće, ali gosti su uglavnom fer.

U „Odžakliji”, tako se zove lokal, je i kredenac sa teglama domaćeg pekmeza, pa krevet sa predivnim bojama izatkanog ćilima. Može i da se prilegne. Po gredama vise upleteni venci belog i crnog luka, a posuđe je zemljano. Jede se drvenim kašikama. Jedan od gostiju pomaže da se uštipci izvade iz vrućeg ulja, a sa starinskog radija širi se muzika „Pletersa”. Spoj koji bi sigurno fascinirao Petera Gotara, mađarskog reditelja. Vreme ovde kao da je stalo. Možeš sam da skineš i nategu sa eksera i sam natočiš rakiju iz burića, koji leže pored prostorije. Mada deluje arhajski, neprestano, dok sam pio sok od paradajza, imao sam asocijaciju na zlatno doba Grinidž Vilidža kad se pozorišne predstave nisu razotkrivale od života.

Na predavanju, jedni su tvrdili da je reka Gradac zagađena, drugi da nije. Tipična slika neuhvatljivosti sveta. Nauka kao da želi sve da pomeša, pa ko se snađe... snađe.

Ujutro rano, moj domaćin me izbacuje izvan grada, kako bih mogao da „stopiram”. Na rastanku ugurao mi je krupnu novčanicu u džep i pritisnuo sirenu. Želeo je da zapamtim naše razgovore o jednostavnom načinu života.

Kola-kola uništava čulo za različito.