prva strana

Subota, 20. Jul 2019.

Revija KOLUBARA - Mart 2003 > prošlost

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

prošlost

mediji

izbor

kultura

pisma

kalendar

dodatak

revija +

arhiva

impresum

pretraga

Ratnici Jabučja u XIX veku

Tomislav Bajić

Stara zgrade Osnovne škole u Jabučju (Foto: Ljuba Rankovic)

O učešću Jabučana u ratovima, vođenim u 19. veku, nemamo pisanih dokumenata, osim spomenika sa uglavnom škrtim epitafima („kamena knjiga”) i nekih sećanja starijih ljudi, koja je svojevremeno zabeležio odlični Vladimir Bajić. On beleži da je „prema pričanju starih u Karađorđevoj krajini poginulo oko 20 ljudi iz Jabučja” i da se uveliko „pričalo da su poginula četiri čoveka od familije Milisavčevića, tri vojnika iz Ćosića, a od Jakšića je jedan bio vojskovođa pod Karađorđem”.

Od familije Bajića u Prvom i Drugom ustanku učestvovali su: Petar (Živkov sin), Mijailo (Milovanov sin), Ravailo (Milovanov sin, rođeni brat Mijailov), Damnjan (Jovanov sin), Stnojle (Jovanov sin) i Ranko (Bajin pastorak, koji je primio prezime Bajić i slavu Nikoljdan, a ranija slava mu je bila Miholjdan). Svih šest pomenutih Bajića vratili su se živi iz ustanaka.

SRPSKO-TURSKI RAT 1876. GODINE - U tom ratu poginulo je oko 30 ljudi iz Jabučja. Tela njih dvadesetak su nađena, dovezena u Jabučje i sahranjena na postojećem groblju, dok desetorica, nažalost, nikada nisu nađeni. Njihova rodbina im je podigla spomenike krajputaše, ali na jednom mestu, u opštinskom (kasnije školskom) dvorištu i tako je osnovano posebno ratničko groblje sećanja, ali bez ratnika. Njihove duše lutaju ratištem i danas. Vojska je za ovaj rat pripremana negde oko 1870. godine. Komandir, koji je vežbao Jabučane, zvao se Stevan Blažić. „On je svake nedelje vodio ljude u Nepričavu, na mesto zvano Glavice, i tu je bio takozvani ezekcir (egzercir) vojske”. Prema Vladimiru Bajiću, od najveće familije u selu - Bajića - učestvovalo je njih osam, ali smo mi našli spomenik i devetoga. Učestvovali su: Vasilj, Filip i Vićentije (rođena braća, Mijatovi sinovi), Milijan (Išin-Ilijin sin), Đorđe (Marin čovek), Ivan (Ravailov sin), Matija (Svetislavljen otac) i Spasoje (Milisavljev sin), ali i Maksim, Mijatov sin, koga smo mi našli.

Groblje pokojnika, koji su ostali da trule po planinama istočne Srbije, osnovano je pred nekadašnjom opštinom. Kako je 1901. puštena u rad nova škola, čija se zgrada za „učiteljske kvartilje-stanove našla pred vratima stare opštine, na oko tri koraka od praga, pa kako je stara opštinska zgrada smetala stanarima, odmah je razvaljena. Zato su spomenici ostali u školskoj avliji, jer nisu dirani”. Ovo malo groblje čini deset spomenika, koji zarasli u korov i trnje, kao da dozivaju prolaznike tekstovima sa spomenika: „Putniče, stani!”. U stvari, ne dozivaju spomenici, dozivaju ratnici kroz svoje spomenike. Neki su nanovo ranjeni, nedostaju im delovi, nekima se teško čita tekst, a jedan se uopšte i ne čita. Dok je škola „bila živa”, spomenici su đacima služili ili da na njima sede i odmaraju se, ili da se zabavljaju preskačući preko njih. Ali, pođimo redom.