prva strana

Nedelja, 21. Jul 2019.

Revija KOLUBARA - Mart 2003 > izbor

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

prošlost

mediji

izbor

kultura

pisma

kalendar

dodatak

revija +

arhiva

impresum

pretraga

Zapostavljena dečja planina

(Danas, 14. februar 2003)

Na 120 kilometara ili dva sata vožnje autobusom od Beograda nalazi se prava dečja planina. Divčibare su nekada bile preplavljene mališanima iz svih krajeva bivše Jugoslavije. Poslednjih godina, međutim, sasvim neopravdano je zapostavljno ovo zimovalište i rekreativni centar.

(Foto: Ljuba Rankovic)

Nekada na daleko poznati hotel "Divčibare", sa bazenom, saunom i teretanom bio je prepun gostiju, ali već tri godine, otkad je poslednji vlasnik otišao, "zvrji" prazan. Iako hoteli "Maljen" i "Pepo" rade normalno, oseća se nedostatak turista, koji su ranije dolazili i zadržavali se mnogo duže nego što je danas.

Nedovoljna iskorišćenost divčibarskih kapaciteta ne odnosi se samo na smeštaj, već i na ski staze. Naime, trenutno postoji samo jedna, 800 metara duga, ali prema rečima dobrih poznavalaca planine, postoje dobri uslovi i pogodan teren za bar još jednu stazu. Projekat za uređenje Divčibara takođe postoji, ali je pitanje finansija i ljudi ono koje treba da se reši.

(Foto: Ljuba Rankovic)

Kada smo se prošle godine, prilikom jednodnevnog ski izleta, našli na Divčibarama, nismo mogli da se otrgnemo utisku da sve što se nalazi u rukama privatnika funkcioniše dobro, ali da je ono što muči tamošnje ugostitelje pitanje nerešenih vlasničkih odnosa. Zbog svega toga trpe i oni, ali i deca i svi oni koji bi voleli da uživaju u ovoj planini.

Ovaj centar zaslužuje da opstane. Ako ne drugačije, gost ove planine možete biti bar na jedan dan. Jer šta je dva sata vožnje za sve ono što nas očekuje kada stignemo tamo. O pejzažu, čistom vazduhu, idealnoj nadmorskoj visini od 900 metara, siru od 100 dinara, i kajmaku od 250, ljubaznim domaćinima kafanica u kojima se služi dobar srbijanski ručak za male pare, pečenim krompirićima, slaninici i ljutoj domaćoj da ne govorimo. Treba doći i probati.