Jeremijini ubožnici

Izložba fotografija Miroslava Jeremića

Ljiljana Kecojević

Oduvek su fotografski hroničari i umetnici u Valjevu bili viđeni i omiljeni, pa se, srećom, ta navada očuvala do ovih dana. Ako, kojim slučajem, neko i nije znao za izložbu Miroslava Jeremića, prošlog utorka u kafani "Obnica", nije mu mogla promaći gužva kao da je, daleko bilo, kakav miting. Sjatilo se belo Valjevo u boemsko-novinarsku kafanu na Desankinom vencu, baš poradi Jeremijinih fotografija. Došli u kafanu dragovoljno i oni koji u nju nikad ne zalaze. Lepo i dirljivo.

Fotografije, pak, majstorske. Crno-bele a sa njih žari vatromet boja, mame daleki i skoro zaboravljeni mirisi ubogih seoskih kuća, dvorišta i štala; čitave biografije i geografije na licima podkopaoničke dece, žena i težaka. Reklo bi se da ih čujemo kako govore. Te potresne prizore Jeremija je fotografski ovekovečio još pre dvadesetak godina, posle kopaoničkog zemljotresa. Prirodna sila tamošnjim ljudima i nije imala bogzna šta uzeti i urušiti ono što se već davno urušilo.

- Njima zemljotres nije naneo neku štetu. Tek tada sam video ljude za koje nisam znao ni da postoje. Za njih je vreme stalo još pre, maltene, sto godina. Svi su ih zaboravili, skrajnuli, te se i danas može reći da se zemljotres davno dogodio u njima samima - setno se autor priseća svojih junaka.

Miroslav Jeremić poslednjih godina ređe izlaže lajf fotografije. Mnogo više se bavi oslikavanjem planinskog bilja i predela, ali se, kaže, nije odrekao ni portretisanja ljudi, kad god mu se za to ukaže dobra prilika i ideja. I, kao što katkad mesecima "vreba" zagonetnu i jogunastu biljčicu da je snimi u punom sjaju i naravi, tako i ljude najpre dobro upoznaje:

- Čoveku moraš najpre da prepoznaš dušu. I ove fotografije su posledica dugih, prisnih razgovora i druženja. Ja ove ljude nisam "hvatao" po nekim vašarima, mi se baš dobro poznajemo. U međuvremenu, skupilo se i nekih drugih fragmenata iz ljudskih života i sudbina, ali još nije u meni sazrelo za izložbu. Put do neke slične, celovite priče, u mojim godinama i pri mom iskustvu, sve je duži i zahtevniji. Možda tek za oko dve godine.