prva strana

Subota, 20. Jul 2019.

Revija KOLUBARA - April 2003 > stav

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

prošlost

mediji

izbor

kultura

kalendar

dodatak

revija +

arhiva

impresum

pretraga

Valjevski šetač

Ljiljana Ljiljak

Kafane

U kojoj kafani ćemo potražiti šumare, inženjere „Erozije”? Gde će sada vagati sud(ij)ski dan advokati, parničari? Gde će se okupljati ovog proleća sede glave uglednih Valjevaca?
Ovo je samo deo neodoumica ovog proleća otvorenih prodajom uglednih kafana: „Obnica”, „Ljubovija”, „Beograd”, sutra već „Jadar”, „Kraljević Marko”… Da li nove gazde osećaju te konstante grada tokom skoro dva stoleća. I mesta i navika, čak pod istim imenom decenijama. Postojanost naših parlamenata u kom su kao nigde drugde osvajani i tolerancija i demokratija, kao i svugde u svakom narodu duge tradicije i identiteta.
Možda. Jedno je sigurno, nema takvog slova na papiru u moru propisa i regula grada koje bi te naše kafane i krčme mogle sačuvati od navale kockarnica, kladionca i butika. Bar njih.

Preveliko u pretesnom

„Bio je park, česma, da se sedne kod nje, popije voda. Sad toga nema a mala je površina za ovako veliku zgradu. Jasno je da je to samo komercijalni posao”.
„Parka nema a gradi se gromada koja zatvara… ne liči ni na šta. Trebao je da ostane park. Ovo zatvara do neba vidik”
„Valjda imaju službe koje o tome vode računa. Šta sad nas pitate”.
Ovo je samo deo ankete u programu Radio Valjevu, deo razgovora sa Valjevcima koji prolaze pored stare Železničke stanice pored čijeg levog krila godinama stoji betonska građevina.
„Pregolema”, kaže jedan čovek, po glasu, reklo bi se, srednjih godina. Ima ih i ravnodušnih – „Za lokale će to biti, valjda”. A svaki odgovor je mala lekcija urbanistima na temu primerenosti mestu.
Višespratnica pored stare Železničke satnice, ma čija bila i ma kakve namene, biće na listi najnepromišljenijih urbanističkih zahvata u tkivu grada u sada već prošlom veku. Moglo bi se reći kao za pelcer – neće se primiti. Onako kako bi svaka građevina trebalo prirodno da „legne u prostor”, da sraste u pogledima prolaznika. I zbog mesta i okolnih zdanja. Biće strana, tuđa i neprijatna.

Poslednji orasi

Ostalo ih je trinaset. U nekoliko dvorišta u dubini bloka visokih, moćnih krošnji što se nadvisuju nad malim kućercima između donjih krajeva Karađorđeve i Pantićeve, u Zlokućanima. Sedam velikih, u punoj snazi, posekla je porodica Dragice Divac, jesenas. Njih i brojne svekolike voćke. Otvara se na tom prostoru gradilište. Nove zgrade, trospratnice, ulica…
Otići će u zaborav velika prostrana dvorišta, visoki orasi, kao i peticije Zlokućanaca koji decenijama nisu mogli da na svojim parcelama grade, podižu. Tražili, kaže Dragica Divac, apelovali, pa ništa. E, sad može. A ceo jedan ljudski vek u punoj snazi bio je vezanih ruku. Možda da zabrana nije bilo 50-tih, 60-tih prošlog veka, sve do skora, nešto od tih središnjih bašti i oraha moglo je da bude Zlokućanski park. Možda je moglo, možda još može. Ima takvih čudesnih, zaboravljenih prostora i u drugim valjevskim blokovima. Od porodičnih voćnjaka do gradskog parka.


Ugled

„Sad, na jesen će početi da gradi Aca, videćete. Tako smo dogovorili, a vi znate šta je sve Aca podigao u Karađorđevoj, u Pantićevoj. Samo to kad vidite, dovoljno je da se odlučite!” Mirjana Janjić i ovim komentarom već vidi svoj stan u višespratnici na uglu Pantićeve i Vuka Karaxića ulice, „Kod Leke pekara”. I neko novo uređeno dvorište za brojne stanove na prostoru njenog nekadašnjeg i onih, drugih, komšijskih, odavno zapuštenih i pregaženih silnim gradilištima koja su samo pustoš ostavljali gradeći višespratnice.
Ima poverenja u Alekasndra Acu Mitrovića, koji je savladao ono što je abeceda građenja - kako se ulazi u gradnju i kako se sa vlasnicima parcela dogovara. Podignute nove zgrade „Gejta” za Mirjanu Janjić i brojne vlasnike neuslovnih uxerica nada su za kvalitetan urbani život na temelju vlasništva sa kojim raspolažu. I ono što možda drugima nije bitno, a jeste Mirjani Janjić, u novom stanu živeće na istoj adresi.