Uhvati pticu rugalicu

Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbineeee, mogu samo da nas mrze oni što nas ne voleeee - orilo se nedavno na privatnoj proslavi u jednoj od mnogobrojnih vranjskih kafana. Atmosfera „domaćinska”: brda mesa, potoci alkohola, grljenje, ljubljenje, pa smeh i đipanje u kolu sa pratećim iživljavanjima. Ništa tu ne bi bilo zanimljivo da pomenuti narodnjak nebrojeno puta nije otpevala nekolicina pripadnika kobajagi bivšeg establišmenta, iskoristvši priliku da se u okviru svog kulturnog obrasca zapravo naruga čitavom sistemu. Naleti delirijuma trajali su do zore: red prasetine, red špricera, pentranje na sto, pa porudžbina za muzikante: ‘Ajde opet onu našu!

- Neee može nam niko ništaaa, jači smo od sudbineeeee…

SPRDNJA – Upućeni kažu da su neki akteri tog veselja ovih dana, opet u kafani, ritualno pokazivali oslobađajuće presude, rešenja o obustavama istrage i odbacivanju krivičnih prijava, tražeći od novinara da i o tome napišu koju. Dosta je, kažu, bilo „krpljenja” u medijima, mi smo nevini i tražimo satisfakciju za neopravdane i ničim izazvane prozivke za lopovluk, zloupotrebe i nezakonita bogaćenja. Kad iste te ljude, međutim, pitate otkud im onolika imovina, je l’ su možda odvajali od plate, odmah im se zbrčka čelo i usija pogled: Ima se, može se, šta ćeš… A i vi, novinari, što ne pišete nešto lepo, ima toliko toga pozitivnog…

Prizor iz Vranja (Foto: Ljuba Rankovic)

E, u takvim okolnostima, pisanje o odnosu lokalnih političara i novinara za autora postaje mazohistička zabava od koje, razume se, počinje da radi želudac. Bilo kako bilo, da bi se reklo nešto o onome što se ovde može okarakterisati kao „odnos”, najbolje je definisati one koji ga tvore.

Novinari bi, objašnjavaju stručnjaci, trebalo da budu kontrolni i korektivni faktor u svakoj sredini. Nesumnjivo je da bi mediji, pravovremenim i celovitim informisanjem javnosti, trebalo da imaju nekakav uticaj na opšta zbivanja, ali je ovde upravo taj segment nekako najsumnjiviji. Može li se informisati u „divljini”, odnosno tamo gde nema zakona o javnom informisanju ili, što je mnogo važnije, zakona o obaveznosti davanja informacija? Sledi još gori deo: kada se nekako i iščačkaju informacije skrivene od javnosti, što je vrh žurnalizma, je l’ da, čašu žuči gotovo po pravilu popije jedino novinar. Slede mu prozivke, pretnje, nerviranje, maltretiranje na sudu, a o gubitku ionako oskudnih izvora inforacija da i ne govorimo. Zato je i logično pitanje kakva je bila svrha dosadašnjeg kritičkog odnosa prema stvarnosti, kada dugogodišnje ždranje još uvek nije preselo onima kojima su ruke umazane medom, iako svi vide da je ćup prazan? Drugim rečima, kada će konačno neko snositi političku i krivičnu odgovornost za ono što nam se dešavalo poslednjih godina, tj. kada će prestati sprdnja sa pristojnim svetom?

Najgore je, ipak, to što veći deo lokalnog stanovništva ne želi da shvati važnost koju profesionalno novinarstvo ima za njih same.

- E, šta će ti sve to, što golim dupetom na žar - često progovara licemerje, aludirajući na ponižavajući socijalni status onog ko se bavi javnom rečju.

Takav stav, međutim, mnogo ne iznenađuje u sredinama u kojima su novinari najpre ili izdajnici i plaćenici ili heroji i misionari, a ne obični ljudi koji žive od profesionalno obavljenog posla.