prva strana

Utorak, 25. Septembar 2018.

Revija KOLUBARA - April 2003 > prilike

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

prošlost

mediji

izbor

kultura

kalendar

dodatak

revija +

arhiva

impresum

pretraga

Filozofski testament Zorana Đinđića

Nenad Daković

Nikada u većoj neizvesnosti i hitnji nisam pisao neki tekst. Nemam dovoljno vremena za ovaj pregled Đinđićevih filozofskih knjiga, ali to sam i nezavisno od ovog iznenadnog predloga iz redakcije Danasa obećao samom sebi zaprepašćen ovim ubistvom koje se moglo sprečiti a nije. Zašto nije?
Naša filozofska zajednica je mala i podeljena, kao i samo društvo. Osim toga je i nedovoljno prisutna u javnom životu što je osobeni paradoks društva nerazvijenog poput našeg, pošto su u poslednjoj deceniji ili više, recimo, od studentske pobune 1968. godine neki od filozofa starije generacije imali i zapažen politički uticaj, ali je ogromna većina živela u senci. Tako je i danas.


Zoran Đinđić u Valjevu pred izbore 2000. godine (Foto: Ljuba Rankovic)

Na samom početku svoje knjige „Jugoslavija kao nedovršena država”, objavljene 1988, Đinđić govori o tadašnjim političarima koji su imali dve duše, „faustofske duše”, komunističku i racionalističku, što se može primeniti na filozofe našeg vremena. U tom pogledu, ostao mi je u sećanju dijalog između Mihaila Markovića i Đinđića na jednom od tadašnjih razgovora u Domu omladine kad je posle razgovora Marković predložio Đinđiću da se vrati filozofiji, na šta je Đinđić jetko odgovorio da će se filozofiji vratiti tek pošto njega skine sa vlasti. Taj uvid u „faustofske duše” obeležio je Đinđićev politički angažman koji ga je odvojio od filozofije, njegovo nastojanje da reši ovu faustofsku dijaboličnost koja je postala literarna metafora njegovog neverovatno energičnog političkog angažmana do samog kraja. Kako savladati podeljenost Jugoslavije koja je kao „sveća gorela na oba kraja”, rešiti enigmu podeljene „nacionalne države i transformisati je u modernu političku zajednicu. Njen klasični lažni oblik, u kome se nacionalna državnost pojavljuje ne kao pripadnost političkoj, nego etničkoj zajednici”.

Kao filozofski autor, Zoran Đinđić pripada onoj generaciji iz sedamdesetih godina koja je pokušala filozofsku artikulaciju filozofskih temelja Moderne, moderne političke filozofije, koja nije bila moguće bez kritičkog suočavanja sa filozofijom nemačkog idealizma i marksizma, kao kritičke teorije društva. Objavio je knjige: „Subjektivnost i nasilje” (Nastavak sistema u filozofiji nemačkog idealizma)” 1982, „Jesen dijalektike” (1987), koja predstavlja njegovu prerađenu disertaciju pod naslovom „K. Marks i problemi utemeljenja socijalne kritike”, koju je 1979. godine odbranio u Konstancu (SR Nemačka), „Jugoslavija kao nedovršena država” (1988). Pripremio, delimično ili u potpunosti preveo i napisao uvode za knjige: V. Dilttaj: „Utemeljenje duhovnih nauka” (1979), P. Kropotkin: „Anarhizam i moral” (1984), P. Kropotkin: „Zapisi jednog revolucionara” (1985), I. Lojola: „Načela jezuita” (1987), R. Koselek: „Kritika i kriza” (1989).