prva strana

Četvrtak, 19. Septembar 2019.

Revija KOLUBARA - April 2003 > prilike

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

prošlost

mediji

izbor

kultura

kalendar

dodatak

revija +

arhiva

impresum

pretraga

Profesionalci

Milenko Radović

Kažu za njega da je profesionalac. A i on se isprsio pa i sam kaže za sebe da je profesionalac. Ja bih da pitam ko je to, ili šta je to profesionalac? Pitam jer mi se čini da to i nije baš tako jasno, ali oklevam jer znam šta će da mi kažu. A reći će mi - čoveče, pa to se zna, svi znaju, a ti sada, kobajagi, ne znaš. A ja onda molim da mi navedu primer neki da mi bude lakše da to razumem jer vidim da je profesionalac na nekoj visokoj ceni, tolikoj da mu se ne bi moglo ništa prigovoriti.

Pominju mi učitelja nekog koji decu uči matematici tako sjajno da im to valja za ceo život. Jeste da taj učitelj nema živaca pa bije decu. A voli da bije decu, čak uživa u tome da bije decu! Bili su se neki roditelji i pobunili zbog toga ali su ga drugi roditelji odbranili - ko ste vi da udarite na jednog takvog profesionalca! Pa onda sudija pusti na slobodu zlikovca čiji mu je kriminalni dosije u fijoci, pod rukom, a kad neki graknu kako to nije smeo da učini, onda se jave zaštitnici profesionalizma, sudijskog i sudije profesionalca. Za nekoga lekara reći će vam da je odličan i da bolji ne može biti, ali se i zna kolika mu je tarifa mita i korupcije. A i što bi takav čovek radio za bednu doktorsku platu kada se svi slažu da je dotični pravi profesionalac. Dolazi vam majstor u kuću, preporučili su vam ga kao dobrog profesionalca. I zbilja zna svoj posao, začas pa vaše zvonce opet zvoni, slavina više ne curi, šporet ne elektrizira, a bojler je bolji nego da je nov (to je ovaj majstor posebno naglasio); platili ste mu koliko je rekao i ode čovek. Samo je zaboravio da iz onih džakova od džepova izvadi vaše alate koji su mu stalno nešto trebali, iako je bio doneo onu svoju torbu! Za onog bukača i pljuvača po našim narodnim skupštinama, jugoslovenskoj i srbijanskoj, koji je odnedavno valjda na nekom studijskom ili misionarskom boravku u Hagu, reći će vam, kako je ovaj kao čovek nikakav, ali da je kao političar pravi profesionalac. Neki drže navodno sjajne govore, valjda im i Bog dao da umeju da govore, a lažu, i svi vide da ovi lažu, ali ko sada da zakera nešto ovom ovakvom govorniku profesionalcu?

Jedan moj komšija mučio muku sa zubom, odavno je mučio tu muku, i lečili su mu to zubari, ali nije pomoglo. Rešio je da ide kod doktora da mu ovaj to vadi. I otišao je kod onoga nadaleko čuvenog po lakoj ruci, kada taj vadi ništa ne boli. Tako je i bilo, pravo jedno čudo, samo što mu je zubar promašio i izvadio zdrav zub, a ne onaj. Kada je čovek otišao da reklamira, zubar ga je lepo dočekao pa mu je onda ispričao i neki vic i izvadio, isto tako lako, i onaj bolesni zub. A pritom je oštećenoga i utešio time što mu je objasnio kako bi i onaj zdravi zub jednoga dana verovatno oboleo pa je i bolje što se i njega otarasio unapred. I ko kaže da nije tako? Na šta bi ličilo kada bi čovek uzeo da se žali na onoga koga treba da hvali.

Ili, recimo, onaj što je naumio da te gađa odozgo, sa pet kilometara, i naciljao da te zvekne baš u glavu, pa tako i bi, pršte tebi glava i sa tolike visine! I ko će sada reći, i ne bez izvesnog respekta, da ovaj gore nije vrhunski profesionalac.

Napravi čovek knjigu, pa pošto ta knjiga ide kod čitalaca, onda neki izdavač kao vrhunski profesionalac ukrade tu knjigu i štampa je pod svojim imenom. Ako ga poterate, on neće ni da vam se javi ali će, valjda kao profesionalac, da ode kod vladike (?) i da za svoje nedelo traži blagoslov. Vladika, pobožan čovek, sluša i gleda ovoga grešnika pa se sažali; spusti ruku na to lopovsko rame i odobri taj njegov profesionalizam. Može biti i zato što je ovaj nešto priložio i Crkvi.

Neki dan na Televiziji beogradski skup zidara Crnotravaca, čuvenih profesionalaca. Neki šef njihov hoće, valjda, da kaže kako Crnotravci nisu samo dobri zidari, već i duhoviti pa sa velikim zadovoljstvom pripoveda kako ovi zidari, kada hoće da se našale, kada čoveku završe kuću oni mu na kraju zazidaju odžak! I onda sa pristojne daljine gledaju to, srču pivo i seire dok onom kuća dimi!

Lovci profesionalci, do zuba naoružani, u maskirnim uniformama, kao svaka vojska ili paravojska, sa durbinima, radio-stanicama, mobilnim telefonima, snajperkama, čuturicama ili onim pljoskama koje drže obično u džepu na srcu, hiljade njih, a to je najavljeno kao kulturno-turistička manifestacija, idu da ubiju jednog vuka! Ovi lovci profesionalci pohvataju lisičiće pa ih onda u nekom boksu okače na žicu da živi vise. A dole puste pse kojima ne daju ni da jedu ni vode da piju. To je profesionalno podučavanje pasa. A kada taj nesrećni pas i podivlja, pa ujede svoga gazdu, onda ovaj ubije psa pa potom nadugačko i naširoko o tome pišu novinari koji su, dabome, na strani profesionalca. A i novinar je profesionalac.

U svemu ovome najmučnije je, i ponižavajuće, što u promociji ovih lažnih ikona, i nekim poniznim služenjem njima, i sami doprinosimo. Što smo i učesnici i saučesnici. Od onoga - ima ko je plaćen da o tome misli, nije moje da se zameram, gledaj od čega živiš, veži konja gde ti gazda kaže, gledaj svoja posla, pa malo zabušavaš, kraduckaš, prenosiš glasine pa do nekog gnjilog, poročnog strahopoštovanja prema tom „uspešnom” tipu, navodnom profesionalcu, a i kada znaš da je taj kao čovek nikakav.

Đinđića je ubio profesionalac. Sedi čovek i žali Đinđića, samo što nije proplakao. Ali bi nešto i da kaže - eh kako ga je u samo srce pogodio. Pravi profesionalac!