Pranje ruku
Mnogo malih zala, već je veliko zlo!
Radovan Marjanović
|
|
Od neinteresovanja za zlo koje je pogodilo drugog
pa do skrivenog a i otvorenog radovanja (!) zbog toga (nagledali smo ga se ovih dana), mali je korak. U zlo, a u šta bi drugo? Makar zato što onaj ko se raduje jednom zlu, teško može osuđivati zlo kao takvo. Uostalom, ono se „opravdava” (opet se „na mala vrata” povećava banalnost zla!), time što je zlo pogodilo „njihovog”, a ne „našeg”. Da li je to ljudski, hrišćanski, sunarodnički, građanski..., ili nije, može biti predmet rasprave. Ali da je pogodilo našeg premijera pa i našeg čoveka (može li pripadnik iste vrste ne biti naš?), nije predmet rasprave. Zna se da jeste, ali se ne zna da ono navikava i ohrabruje!
Kada je zlo (ili bilo šta drugo pa i njemu suprotno) banalnost, ono je svakodnevica. Stanje je redovno ili stanje normalno, a teoretičari kažu da normalno lako prelazi u normativno (obavezujuće očekivanje)! Ne znači li to da zlo očekujemo kao nešto što mora doći, da mu se nadamo, da se čudimo kada ga nema? I da ga ne osuđujemo (stvarno) kada se pojavi, šta vredi osuđivati ono što mora, sudbinu? A odsustvo reakcije javnosti u obliku javnog zgražanja ili stvarne osude zla, glavni je uzrok banalnosti zla! Odsustvo drakonskih kazni, nije. Umesto svesti o njima mnogo je važnija svest o neisplativosti zla, o njegovom neizbežnom neprihvatanju i osudi onog ko ga čini. Pored toga, i zato što su drakonske kazne (smrtna kazna za koju se neki zalažu), pogotovu ako se kasnije pokažu ishitrenim ili na pogrešne primenjenim, i same veliko zlo.
U vreme „banalnosti zla” nema razlikovanja krupnog i sitnog zla, tako da se pripremanjem za jedno i drugo, priprema jedno i drugo! „Zlo više ili manje”, odnosi se i na kvantitet i na kvalitet. U stvarnosti oni neprekidno prelaze jedan u drugi, i bez „marksističkog obrazovanja”! Nema ni nužnog i slučajnog, objektivnog i subjektivnog, onog za šta smo sami krivi i onog za šta nismo. Nije važno ni razlikovanje zla u rečima ili u pomišljanju i zla na delu, zla činjenjem i zla nečinjenjem. Televizija „Marš“ mirno emituje reklame u kojima neki restoran traži kelnerice, dok sve ostale emituju prenos premijerove sahrane! Dan posle na ekranu drže premijerovu sliku sa florom i godinom rođenja i pogibije, a ispod se kreću međusobni pozdravi i želje gledalaca. Banalni ali i takvi da su neki i u redovnom stanju na granici ukusa, a neki ispod njega... I nije malo onih koji zameraju vlasti što je „Marš“ privremeno zabranila. U banalnosti ili svakodnevici „čovek radi svoj poso”, kao da i mafija ne radi svoj!
