Pranje ruku
Mnogo malih zala, već je veliko zlo!
Radovan Marjanović
|
|
Navodno, čemu „finese” na račun „valja se” i „ne valja se”
, kada će sledeće zlo (a „biće ga, sigurno”) poništiti krupnije vrednosti, nove ljudske živote? Što bi „odsustvo građanskog reda” bilo strašno, kad ni pojedinačan slučaj zla (uključujući ubistvo) nije „strašan”, kad je samo jedan član mnoštva? - Griža savesti ili samo svest o ogrešenju o neka pravila, kod jednih se efikasno smiruje ponavljanjem i umnožavanjem zla, a kod drugih svešću o mnoštvu zla! Zaboga, „svi to rade”! A očekivanje ovog ili onog, nije nevažna stvar! Ako mnogo ljudi očekuje zlo, a očekuje ga („Ćuti, može biti i gore! Ne daj, Bože, šta se sve može izdržati!”), ono će se lakše desiti nego ako se ne očekuje. U međuvremenu se radi na njegovom pripremanju, voljno i nevoljno, svesno i nesvesno: samim tim što se ne radi na njegovom uklanjanju osudom onih koji su ga počinili, i obeshrabrivanjem onih koji se dvoume da li da ga počine. Pogotovu se radi njegovim očekivanjem, i otvorenim pokazivanjem očekivanja tipa: „Šta sam ja rekao!” (Jedan od najčešćih i najgorih slučajeva, „proročanstva koje samo sebe potvrđuje”.) Uvek se osobito lako dešava sledeće, a još lakše kasnije sledeće. Kao i uvek, najteže je prvi put...
Država i pravo nisu dovoljni bez savesti i javnog mnjenja, koji ne samo što uspešno kontrolišu pojedince, nego i državu podstiču da bolje radi ono što radi. Pogotovu da to radi, kada ne radi... Hoće ili ova vlast trajati večno, i ako bi trajala, hoće li biti ovakva kao sada? A ne zaboravimo i da je vanredno stanje, u redovnom vlast i ne može biti ovako efikasna! Da ne treba zato da vanredno stanje, bude redovno stanje? Tačno je da postoji evidentna nemoć naših moralnih sudova spram naših tehničkih mogućnosti, možemo mnogo više od onog što treba da možemo. Ali tako će biti sve više ako se odreknemo moralnih u korist pravnih sudova, ako naše „moralno čulo” atrofira nekorišćenjem. Ako zaboravimo na potrebu za banalnošću (svakodnevnošću) dobra! Teško je složiti se sa starom teorijom, o zlu kao odsustvu dobra. Ako je dobro „mnogo odsutno”, ne bi se reklo da postoji vakuum. „Ispražnjeno od dobra” nečim je i te kako ispunjeno, i nikako uvek istim!
Ranije kod nas (a ni sada drugde), zlo nije banalno! Delom zbog banalnosti zla uglavnom je zaboravljeno mnogo šta pametno, ali zaborav je delom i uzrok banalnosti zla... Zaboravili smo tako ono: „Skočiše seljaci, i uzeše usrane motke!” Ili druge vrste, da sveti tekstovi ne dozvoljavaju molitvu za sve što čoveku padne na pamet, ili što mu treba. Nesvakidašnje mora biti nesvakidašnje, i nailaziti na nesvakidašnje reakcije! Divljenje ako je za divljenje, bol i saučešće, užasavanje i povraćanje, ali i glasne i jasne osude, ako je za njih! U protivnom ili ako zlo ostane svakidašnjim (banalnim), berimo kožu na šiljak! Prepuštanje „nekom drugom” odnosno „nadležnom” i „plaćenom”, i kad bi bilo stvarno i trajno efikasno, pranje je ruku posle vlastite krivice. Krivica je moguća i nečinjenjem, i upravo to je najčešći oblik zla u nama! Ne reče li sveti Nikola, kako vekovima slušamo: „Mahni i ti rukama, mahni!” A priča se, takođe odavno, da nije zgodno kada te unuci budu pitali gde si bio za to vreme, i šta si radio!
