Jovan Alekse Nenadović

Kao trinaesto dete Alekse Nenadovića i Jelene Balinovac rođen je u noći između 13. i 14. januara 1891. po starom kalendaru, na pravoslavnu Novu godinu, pa je ovaj datum uvek, za svečanim ručkom kada se lomila pogača, izazivao prepirke. Kako je voleo sebi da dodaje godine, moj otac je tvrdio da je to bila 1891, a moja majka, koja je obično imala pravo, tvrdila da je morala biti samo 1892. našta on nikada nije hteo da pristane, pa je cela situacija dobijala komičan karakter. Na krštenju Aleksa je dozvolio Jeleni (sva deca su je inače zvala „Aka”) da se sa kumom dogovori o imenu deteta, jer su do tada sva muška deca dobijala imena po slavnim precima: Jakov, Ljubomir, Sima i Jevrem. Jelena je odlučila da se najmlađi zove Jovan, verovatno po nekom iz njene familije. Kasnije je, prema čitulji Prote Mateje iz 1831, utvrđeno da su u porodici Nenadović bila dva člana sa istim imenom.

Jovan je bio živahno dete, izuzetno privrženo stricu Dobrivoju, koji je živeo na imanju „u Gradcu”, kako se govorilo, na mestu gde se Gradac uliva u Kolubaru. „Ako ne znaš gde je raj na zemlji, idi kod Dobre Nenadovića” - govorili su stari Valjevci. Oraha, trešanja, jabuka i drugog negovanog voća kao i vinove loze bilo je u izobilju, pa su se sva deca iz familije tamo okupljala i „krala” još zelene plodove. „Sveca vam vašeg - silazite sa trešnje, sad ću vas motkom!” vikao bi čika-Dobra dok su oni kao vrapci čučali na granama. A kad bi, uplašeni, jedan preko drugog poleteli sa drveta: „De, de, polako, noge ćete polomiti!” Od batina nikad nije bilo ništa. Čika-Dobra i strina Kosara živeli su u velikoj slozi i ljubavi, ali nisu imali dece. Jovicu je čika-Dobra želeo da vidi kao naslednika na imanju, ali je život odlučio drugačije.

Kad je Ljuba Nenadović umro moj otac je imao oko četiri godine, sećao se mnogo sveta na sahrani. U pamćenju su mu ostale i razne anegdote koje su se u familiji prepričavale. Kad je u pauzi između putovanja ili boravka u Crnoj Gori, koju je smatrao svojom otadžbinom po izboru, boravio kod bratanaca u Valjevu, moga dede Alekse i njegovog brata Mateje, živeo je u prostranoj i lepoj sobi na spratu gde su mu donosili doručak, a on ga je delio sa jednim belim mišem koga bi „pozvao da mu iz duvara na astal dođe”! Sobu mu spremala Lepa, druga po starešinstvu kći Aleksina, vrlo rado, jer je uvek nalazila po podu, kao slučajno razbacano, malo sitnine koju bi ona pokupila bez komentara. Jednom, kad se u donjim prostorijama odozgo čula buka, bacanje metle i neki neuobičajeni metež i to iz čika-Ljubine sobe, svi su iznenađeni zastali. Samo se čika-Ljuba grohotom nasmejao i rekao: „Ima dete pravo. Ja, budala, zaboravio da joj ostavim džeparac” i nije dao nikom da je grdi. Tako se doznalo za ovaj njihov tajni savez.

Nije moj otac rado išao u školu. Više je voleo da bude na imanju, ali je ipak išao iz razreda u razred, redovno u odeći nasleđenoj od starije braće. Pričao mi je da je svoju majku viđao da sedi samo kad je krpila čarape svojih sinova. Čak je jedne zime, kao već odrasli dečačić, u nedostatku drugog, nosio kaput sa tzv. „šunka-peševima” starije sestre Jovanke, naravno samo do prvog ćoška, kada bi ga skinuo i nosio preko ruke. Matematika mu posebno nije dobro išla, ali je, iz urođenog inata, da li sebi ili drugima, upisao trgovačku akademiju, kako bi dokazao da može da savlada i tu nepriliku koja je inače glavni predmet u ovoj školi. Sećam se čestog pominjanja profesora matematike Pante Sarića koga je moj otac krivio za sve što mu od ruke ne bi pošlo, ili što bi nevoljno morao da uradi. Izgleda da je bio taj kome je trebalo nešto dokazati. Ovaj inat usmerio je njegov život u pogrešnom pravcu, jer je livade, šume, brežuljke i potoke svoga zavičaja, tražio svuda pokušavajući da im nađe zamenu. Svoju ljubav je preneo i na mene, pa tako smatram jednim od najlepših trenutaka u životu prvi dolazak u Brankovinu, jednog ranog letnjeg jutra, sa svojih skoro 30 godina. Tada sam obećala i ocu i sebi da ću na komadu svoje zemlje, tu, u Brankovini, napraviti makar maleni kućerak. I posaditi makar jedno drvo. To sam i učinila, nažalost, posle smrti oca.