Grabovički stil

Grupa KAL (Foto: Ljuba Rankovic)

Iseljenje srpskog folklora kroz seriju izdanja i koncerata Srbija: Sounds Global, te paralelni živi projekat Aven Romalen iz 2002, ovih dana se srećno sastaju u malim, kamernim nastupima nekih posve nepoznatih, novih romskih muzičkih atrakcija, kakav je svakako onaj valjevske romske grupe KAL, nedavno u beogradskom Rexu. Ako ste se donekle već obavestili o mehanizmu trubačkih orkestara i njihovim nadmetanjima i performansama iz Guče, preseljenim tako u urbane beogradske prostore poput SKC i Barutane, te Sava centra, onda je ovo šansa za istraživanje onog drugog dela romske tradicije, poreklom sa ovog tla, koji raspiruje pak fantaziju dabome manje brutalnim instrumentarijumom i zvukom. O svemu tome, a najpre o osobenostima ove mnogo ranjivije muzike iz centralne Srbije, razgovaramo sa Draganom Ristićem, gitaristom i frontmenom valjevskih KAL.

Dolazite iz Valjeva i možda je ovo trenutak da nam opišete karakteristike romske muzike tog kraja.

- Karakteristika romske muzike iz Valjeva jeste da je dobra, u najkraćem! Kvalitetna! Sledio bi taj dvočetvrtinski takt. Romska muzika iz Valjeva je zapravo doživela svoju kulminaciju negde sedamdesetih i osamdesetih godina, kad je postala zaista popularna zbog svoje vrednosti i delila onda „domaće zadatke” okolnim regionima u Srbiji, a bogami i šire. Dakle, mi sada pokušavamo da revitalizujemo to vreme, svirajući muziku iz pomenutog doba, pre svega iz centralne Srbije, koja još može da se označi i kao „grabovički” stil. Postoji, naime, jedno selo kod Valjeva koje se zove Grabovica i odatle potiču jako dobri i kvalitetni muzičari, a mi svojim sviranjem želimo dakle da nastavimo ono što su oni nekad radili. Znači, pored te muzike iz centralne Srbije, koja se svira u dvočetvrtinskom taktu, sviramo i muziku koja dolazi iz južne Srbije. To su očigledno neki drugi, jaki ritmovi, i treća kategorija muzike koju sviramo je zapravo mešavina nečega što su tradicionalni romski folk motivi, sa nekim našim modernim pristupom celoj toj stvari. Nekakav konglomerat, eklektika, šta li.

Kad se govori o vama, pominje se „savremeni romski zvuk”, koji bih volela da još malo preciznije objasnite iz svog ugla. Mi danas, kao „savremenici”, ipak pretežno poznajemo romsku muziku kroz limene ansamble?

- Znate šta, savremena romska muzika je upravo to - sva ona muzika koja se trenutno svira na prostoru Srbije. Znači, pored toga što se zove „duvačka” muzika, a to je južna Srbija, postoji nešto bogami isto toliko kvalitetno, a to je ta muzika iz centralne Srbije. Osnovna razlika, primećujete, jeste što se ova muzika svira na žičanim instrumentima - znači gitare, pa onda violine i harmonike takođe, dok se na jugu pojavljuju pretežno trube. E sad, pitanje je, možda i zbog neke druge vrste medija, zašto je trenutno ta muzika ispala mnogo poznatija nego ova. Karakteristika te muzike iz centralne Srbije je, opet, i to da se ona, nažalost, trenutno svira na nekim instrumentima koji su sada u modi, znači električne klavijature, električne gitare i tako dalje, što daje opet neki „saund”, melanž, specijalan svakako, iako sam ja pre pristalica nekog što je akustičnije originalnije, iskonskije. Jer, tih 60-ih i 70-ih godina, kad je ta muzika iz centralne Srbije krenula dalje, ona se svirala upravo na ovim instrumentima koje smo i mi izabrali. Eto, to se sve vraća. Teško, ali se vraća. Ironija je što dolazi „iz vana”, znači sa zapada, kao neki „fedback” koji dolazi na ovo tlo, mada bi trebalo da obrnemo stvar. Ali, dobro, šta ćemo sad što je ova muzika mnogo popularnija negde „napolju” nego ovde gde je nastala. Zahvaljujući ovim koncertima i ovakvoj publici i ovakvoj koncepciji, ja se nadam da ćemo ponovo krenuti u nekom boljem pravcu.

A, naziv vašeg benda, da li on možda označava taj novi pravac?

- KAL, pa osnova reči dolazi zapravo iz indijske mitologije, odnosno iz sanskrita. Kal znači „crn”, ali „kal” u grčkoj mitologiji znači „dobar put”. Kal je tamo bio bog koji je nadvladao svog učitelja Tantala, a ovaj ga je zauzvrat ubio, da bi Kal nakon četrdeset dana vaskrsnuo.

Svirate na mnogim međunarodnim festivalima, gde se specijalno ili između ostalog promoviše etnička muzika, takođe ste učestvovali na Pepsi Szigtu, što je ovde možda manje poznato?

- To napolju je takođe veoma interesantno. Rekoh malopre da je reč o ironiji, ali oni zaista veoma dobro poznaju ovu muziku. Dakle, svirali smo taj čuveni Pepsi Sziget, ali smo svirali prošle godine i u Milanu i na festivalu „La notte di San Lorenzo”, a to je jedan jako interesantan festival i imali smo tamo, mogu reći, zapažen uspeh. A tu su još pre toga - Nemačka, Mađarska, Češka. Znači, napravili smo tu jednu kontru: nismo krenuli odavde da bi išli napolje, već smo krenuli odavde da bi došli ovde (smeh).