prva strana

Petak, 19. Jul 2019.

Revija KOLUBARA - April 2003 > izbor

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

prošlost

mediji

izbor

kultura

kalendar

dodatak

revija +

arhiva

impresum

pretraga

Nebo iznad dna

Branko Pirgić: Nebo nad Valjevom, Beograd 2002.

Vasa Pavković (Ekspres, 13. mart 2003)

Branko Pirgić je godinama, decenijama ustvari, prisutan u ovdašnjoj periodici kao esejista i književni kritičar, pa ipak, donedavno nije objavljivao knjige. Ne znam zbog čega, ali sudeći po „Nebu nad Valjevom”, to je prava šteta.

Branko Pirgić (Foto: Ljuba Rankovic)

Ova trodelna prozna zbirka na osamdesetak stranica pokazuje da je reč o piscu koji ima šta da kaže i zna kako. U prvom delu, naslovljenom „Detinjstvo”, Pirgić evocira uspomene na davne dane školovanja i sticanja različitih iskustava. Beležeći vlastite fascinacije Valjevom i okolinom sa sredine prošlog stoleća, on govori o korzou, kafansko-klupskoj sceni Abraševića, žurkama, parku na Jadru, starim bioskopima i predstavama, lokalnim siledžijama, facama, božjacima i lujkama, Ciganima, tumaranjima kroz predeo oko i iznad grada. Iz ovih proznih zapisa struji dah nestalih oblika života, umrlih ili minulih likova i iskre boje i zvuci žargona kojim se govorilo, kao u šumnoj gužvi. Upravo taj šum postojanja, uravnoteženo liričan i ciničan, uvodi čitaoca u „Kaznu”, drugi prozno-lirski krug.

U njemu se dah daljih i bližih vremena evocira iz samog jezika: novinskih naslova, parola, rečenica čutih pazarnim danima na valjevskoj pijaci, ekstatičnih stihova, iz ličnih, često bizarnih, što erotskih što političkih doživljaja, iz sličica, opaski, crtica, iz kafana i ambulantskih čekaonica. Smenjuju se komični i cinični pasaži, neverovatna imenovanja i oštre definicije realnosti u mnoštvu njenih vidova. U tim momentima „Nebo nad Valjevo” liči na trezor jezičkih čaranja, slučajnih i hotimičnih, podsmešljivih koliko i malonholičnih. Branko Pirgić pokazuje da ima oštar vid i odličan sluh, ali ne manje talenta za tekstualnu montažu rasutog tereta svog življenja i tuđeg govorenja.

Treći deo knjige s naslovom „Putopisne” bavi se putovanjima u Prag, Pecku, Njujork, Vašington, Hilandar, ukrštanjima doživljaja velikog, belog sveta sa doživljajima susreta sa zemljacima, umetnicima i prijateljima rasutim po meridijanima. Pisac pronalazi meru privatnosti, njegove ponekad književno nemotivisane emocije ili pretpostavke pretvaraju se u lični pečat teksta, čiji prozori gledaju ka drugim ljudima, fasadama, krošnjama, vodenim tokovima, trgovima, samom dnu. To dno (življenja) kao lični izbor, jedna od poslednjih reči u knjizi, prethodi „suvoj drenovini” ličnih fascinacija, priloženoj na kraju.

„Nebo nad Valjevom” je dobro napisana knjiga piščeve zrelosti. Nadam se i najava budućih Pirgićevih knjiga.