Ni carski ni spahijski

Dragomir Vlaisavljević, „Kikindske”

Prateći ovaj serijal „Local press”-a o odnosima koji vladaju imeđu poslenika javne reči i poslenika lokalne vlasti, nedvosmisleno se stiče utisak da za ove korelacije postoji matrica koja se primenjuje u svim delovima države bez obzira na geografski, politički ili kulturni položaj učesnika. Odnos koji se nameće „odgore” sveden na suštinu jeste: mi vas plaćamo - vi nas hvalite! Odnos za koji se zalažu oni „odozdo” jeste: zalagali ste se za slobodno novinarstvo, pustite nas da radimo. I to se uglavnom svuda ponavlja. I tu nema mnogo čega spornog. Nesreća je u tome što novinari uvek „ostanu donji”. Sve su ostalo nijanse, kako kaže Balašević.

Naravno da se ni u Kikindi stanje mnogo ne razlikuje. Lokalni političari, i oni koji su u izvršnoj vlasti i oni koji su samo lideri lokalnih ogranaka stranaka, nisu zadovoljni pisanjem „Kikindskih” i to otvoreno kažu. Bilo je i nekoliko slučajeva kada se sa „nebeskih visina” intervenisalo da neki tekst ne bude objavljen, diskretno, preko posrednika, ali ipak. Tekstovi su ipak bili objavljeni.

Vlast kao deo opozicije – U odnosima između lokalne samouprave i „Kikindskih” treba razlikovati dva perioda: pre i posle pobede DOS-a mada je od 1996. godine u opštinskoj kući vlast u rukama koalicija „Zajedno” i „Vojvodina”. Novine su formirane krajem 1998. godine i fansirane su od samog starta iz opštinskog budžeta. Kao pristalice principa „ko plati taj klati” od prvog broja se očekivalo da će sve biti izloženo kritici osim postupci lokalnih čelnika. Već posle nekoliko nedelja videlo se da to tako baš neće funkcionisati tako da su se odnosi prilično zategli. Prvi na udaru bio je naravno glavni i odgovorni urednik Željko Bodrožić za koga je tražena ostavka, smena, kombinovalo se nekim imenima ljudi koji bi bili dovedeni iz Novog Sada i sličnim stupidnostima. Odustalo se. Verovatno niko nije želeo iz prestonice u provinciju.

Sledeću priliku da nas „uteraju u rukunice” čelnici lokalne samouprave videli su u trenutku kada su novine prvi put kažnjene po čuvenom Šešeljevom zakonu o informisanju i kada je trebalo da se uplati kazna od sto hiljada dinara. Predsednik Izvršnog odbora, Dušan Tolicki (DS) pokušao je da pokrivanje kazne uslovi promenom uređivačke politike, nametanjem nekakvog „umetničkog saveta” i, naravno, smenom glodura Bodrožića. I od ovoga se odustalo, kazna je plaćena ali iz redovnih budžetskih dotacija tako da je žiro račun izdavača, Doma omladine bio nekoliko dana blokiran mada se sa njega pokrivaju i druge aktivnosti koje ova ustanova obavlja.

Vlast kao deo pozicije – Posle decembarskih izbora 2000. godine i konačnog silaska SPS-a i Slobodana Miloševića sa vlasti situacija je donekle promenjena jer je medijska kuća „Komuna” u čijem sastavu je osim novina bio i radio Kikinda, izuzeta iz sastava Radio televizije Srbija pod čije je okrilje pobegla posle poraza socijalista u lokalu 1996. godine. Novinari koji su u ovom mediju radili bili su i inače skloni poslušništvu, pa su tako sve vreme gadili i blatili opoziciju preme instrukcijama koje su dobijali iz „komiteta”. Sada su bili spremni da se u trenutku presvuku, smatrali su da je za tako nešto dovoljno što su 5. oktobra poslepodne počeli da reemituju radio B2-92 i da će im sve do tada učinjeno biti zaboravljeno. I u tome nisu preterano pogrešili jer su političari u njima prepoznali profil novinara koji su, valjada, oduvek priželjkivali. Novinare koji će sve što oni izreknu spakovati u najlepše oblande, dodati po koju kako bi ovi ispali još pametniji, a ono što čuju po kuloarima da ne čačkaju. I da ne zavlače nos tamo gde mu nije mesto.

Međutim, ovu idilu kvarile su jedino „Kikindske” koje se u tu sladunjavu operetsku priču nikako nisu uklapale, a već su imale dovoljno prepoznatljivo ime u mnogo širim krugovima nego što su lokalni, pa ih je bilo nepreporučljivo ugasiti. Mada je bilo nagoveštaja da Kikindi nisu potrebna dva pisana glasila, da „Komuna” ima dugogodišnju tradiciju, da je narod navikao na „Komunu”... Ipak se odustalo od gašenja ali je pronađeno solomonsko rešenje: svi su ugurani u istu redakciju. I onda rečeno da u budžetu nema toliko novca i da treba redukovati radnu snagu. (sic)

Pored svega „Kikindske” ne odustaju od svojih stavova, sve što je podložno kritici kritikuje se, niko, barem ne svesno, nije zaštićen, pogotovo lokalni privredni moćnici koji su bili glavni eksponenti prethodnog režima a ovome se uvlače pod kožu kako bi sačuvali pozicije. Zalažemo se i propagiramo lustraciju u svim segmentima društva. I opet smo u nemilosti. I to nam prija. To su vode u kojima najbolje plivamo. A šta nam mogu? To što su nam plate najniže od svih budžetskih korisnika, i to što nam se novac prebacuje tek pošto su svi drugi namireni, za nas nije ništa novo. Ni iznenađujuće. Nama je i ova godina počela po julijanskom kalendaru. Platu za decembar dobili smo 14. januara. Idemo dalje!