Svaštari iz Tamnave

Kako je u Tamnavi, između Mačve i Šumadije, na svega sedamdesetak kilometara od Beograda, tamo gde je struja stigla tek 1972. godine i gde je glavni put još pun rupa?

Živomir Leontijević (1955), zvani Cica, selo Novaci, okrug Valjevo, ima sina Srećka (1977) koji je rešio da ostane na njivi.

Ćerka Slađana se udala i otišla. Žena preminula. Poseduje dva hektara obradive zemlje, od kojih je pola uzeo u zakup. Plaća 50 evra godišnje. Od stoke ima kravu i krmaču. Seje kukuruz, bostan, paradajz, papriku, malo pšenice.

Priča: „Dok se točak okreće ili dok bašta donosi plodove, ima nešto i para s pijace, inače džaba, ne vredi. Imam 15 ari šljiva i rakije napravim toliko da ni za kućnu upotrebu nije dovoljno. Ne isplati se ništa. Nema ko da radi. Majka 70 godina, mi neoženjeni. Skupa nafta, seme, đubrivo. Kesica semena oko 70 evra, a sve ukupno semenje košta od 1000 do 1500 evra. Za 10 grama paradajza u semenu (više od 50 evra) za oko 1000 struka. Još mora da se prska. Sin Srećko bio u Budvi, letos, kao zidar, doneo oko 450 evra, ali „slomio” leđa, ruke mu pukle. Ima polovni traktor, auto nema, šta će mu, i onako se sad brdo urušilo, skliznulo na put.” Cica ustaje u sedam, ne mora ranije, valja riljati, vaditi đubre, krčiti njivu. Plaća penziono, od imovine ima samo udžericu, plaća i zdravstveno, a ode kod lekara u Šabac, a ovaj mu kaže - „Idi kupi sve šta treba”.

Vodu koristi iz komšijskog bunara. Slobodno vreme provodi u prodavnici gde se ćaska o svemu, najviše o politici. Odneo tri metra drva u Banjane da proda, oduzeli mu, još da plati 950 dinara jer nije „čekič’o”. Osula se šuma, klizište, na leđima nosio, koža spala s leđa. Bostan i papriku nosi u Šabac, na pijacu.