Iluzionista Slobo

Reč na otvaranju Pulikine izložbe, 26. aprila 2003.

Milan Tucović

Poštovani Valjevci i dragi gosti iz Francuske.

Meni je dodeljena, ne mojom zaslugom, posebna čast da otvorim ovu izložbu, izložbu velikog Valjevca Sloba Jevtića. Kažem posebna čast jer Sloba poznajem možda i trideset puta kraće nego neki od nas. Stoga sam dugo razmišljao kako pred vama da započnem ovaj kratak govor upriličen povodom otvaranja njegove izložbe. Napokon sam se setio nekoliko stihova one čudesne Valjevke Desanke Maksimović:

Nerandža, našeg oca majka
još je u onoj sobi koje više nema,
sedi na stolici koje, isto tako, nema
i posmatra
kako u peći, davno dogorela,
dogoreva vatra...

Da bih se setio ovih stihova pomogao mi je jedan utisak koji sam poneo iz Slobovog Ternana. Ulazeći u selo bio sam krajnje iznenađen jednim prizorom širom otvorene kovačke radnje, sa mehovima, koji čini se upravo ispuštaju vazduh, nakovnjima, raznim čekićima i kleštima povešanim po zidovima. Kovač, čini se da je skoro izašao... Iluzija je bila potpuna. Postojao je samo veliki ravan zid i na njemu slika - sen davno nestale kovačnice. To je Slobo virtouz, pomalo zaboravljene umetnosti, oslikavanja monotonih zidova, prizvao u život nešto čega odavno nema. Setio sam se duge tradicije zidnog slikarstva od Laskoa i Egipta, Grčke i Rima do onih velikih Venecijanaca koji su bili nenadmašni majstori iluzionizma. Videvši u Slobovom ateljeu mnoge makete i izvedene projekte širom Francuske bio sam oduševljen kako mu nijedna tajna iluzionističke umetnosti nije ostala nepoznata. Otvarali su se predamnom trgovi, dvorci, okeani, pijace, prašume, male berbernice i pivnice.

Razmišljao sam tada o jednom našem usudu. Kako to da je Francuska sačuvala sve što se sačuvati moglo od svog kulturnog nasleđa (čega inače ima veoma, veoma mnogo) a da je za ono što je ipak nestalo otišao čovek, naš, odavde i svojom magijom to čega nema pretvarao u vidljivo i vraćao među ljude. Slobo je otišao iz ove naše zemlje gde su ratovi, pakost, nemar, zub vremena odnosili mnogo onog što su prethodnici stvarali. Posle su došla vremena koja su nam odnosila ljude koji su mogli nešto povratiti ili novo stvoriti nama i onima što će doći posle nas. Slobo je jedan od onih za koje žalim što nisu bili prisutniji među nama i svojim svestranim darom više obogatio našu kulturu. Što se Sloba tiče on je imao želje, ali ne znam šta je sa ovom našom stranom. Od nekoliko njegovih murala izvedenih kod nas neki su već stigli da ne postoje. Zaista čudan udes koji nas prati. Možda će nam ova naša nova želja poslednjih godina da malo sustignemo veliki svet dati snage da prizovemo naše ljude otud da svojim iskustvom, znanjem i darom pomognu nama (a i sebi) na tom putu. Nadam se da će nova Slobova izložba biti jedan od takvih događaja.

Nisam ništa rekao o Slobu slikaru za štafelajom, o Slobu scenografu, o Slobu organizatoru velikih likovnih dograđaja u Francuskoj, ali se nadam da u Valjevu postoji stručnjaka i za to školovanijih, mladih istoričara umetnosti koji će se tim pozabaviti.

Još jednom zahvaljujem na ukazanom poverenju, Slobu želim dug život i još vrednih dela a vas malo preuranjeno ali radosno pozdravljam onim našim pozdravom Hristos Vaskrse!

OTVARANJE IZLOŽBE U VALJEVSKOJ BOLNICI
Snimio Miroslav Jeremić