Grub previd ili nešto drugo

Poštovani gospodine Milanoviću,

definitivno je jasno da ste odbili moju ponudu od 20. septembra 2002. godine. U ponudi stoji, između ostalog, sledeće:
„Godine 2004. navršiće se 50 godina mog umetničkog rada. Za tu priliku pripremam retrospektivnu izložbu sa 50 crno-belih fotografija. Svi radovi će biti montirani u staklenim ramovima CLIP FRAME formata 50x60 cm i 50x70 cm i praktično spremni za postavljanje u galerijskom prostoru. Odabrao sam najreprezentativnije iz mog bogatog poluvekovnog stvaralaštva. Izložbu će pratiti katalog sa kvalitetnim reprodukcijama svih izloženih radova, biografijom i predgovorom prof. dr Ratka Božovića. Moja želja je da ova retrospektiva, kojom, u stvari, završavam izlagačku karijeru, bude realizovana u Valjevu iz nekoliko razloga. U Valjevu sam rođen, tu sam počeo svoj prodor u svet fotografije i čini mi se da je logično da u rodnom gradu okončam karijeru.

Ðorðe Bukilica (Foto: Ljuba Rankovic)

Posle ove izložbe sve radove ću pokloniti Valjevu i mislim da će taj moj legat, koji od srca činim, biti isto tako prihvaćen. Prava i obaveze, za obe strane, koje iz toga proističu bile bi pismenim dokumentom utvrđene”.
Deset dana kasnije dobio sam Vaš odgovor u kojem, već na početku pisma, stoji: „Poštovani gospodine Bukilica, sa velikim zadovoljstvom prihvatam Vaš predlog da retrospektivnom izložbom u rodnom gradu obeležite 50 godina Vašeg vrhunskog stvaralaštva u svetu umetničke fotografije. Takođe mi je vrlo bliska Vaša želja za stvaranjem legata u Valjevu”... I dalje: „Pozvaću Vas da se sastanemo u mom kabinetu. U ovom trenutku mislim da je realno da to bude krajem oktobra”.

Pošto taj sastanak uopšte nije bio realizovan, pisao sam Vam tri puta: 8. 11. 2002, 16. 1. 2003. i 20. 3. 2003. godine. Pokušao sam telefonom da stupim u kontakt sa vama, ali je Vaša sekretarica, kad god sam pozvao, a to je bilo desetak puta, vrlo revnosno saopštavala: „Predsednik nije tu”. U jednoj prilici sam proverio, jer mi je stalo do povratne i istinite informacije i - „bili ste tu”.

Poštovani gospodine Milanoviću, šta Vam se u međuvremenu dogodilo? Ko Vas sprečava da držite reč, ko Vas ometa da se ponašate odgovorno i ozbiljno? U Vašem naknadnom ponašanju prepoznajem Njegov rukopis. Meni se čini da to nisu osobine iz Vašeg etosa. Zato sam spreman da oprostim.

Moja izložba će biti negde drugde. Zbog toga građani Valjeva neće mnogo izgubiti. Gubitak je minorne vrste, kada znam šta je Valjevo propustilo da učini za razvoj i afirmaciju fotografske umetnosti u proteklom periodu od dve decenije. Valjevo više nije na fotografskoj mapi Srbije, a bilo je među prvih pet fotografskih centara u onoj Jugoslaviji, dok je bila u jednom komadu sa dvadesetak miliona stanovnika.

Kada svoje fotografske karijere završe Milan Marković, Dušan Jovanović i Miroslav Jeremić, a oni su prešli autorski zenit, onda će Valjevo biti tamo gde je bilo 1954. godine! Tada će žitelji Valjeva činiti jedino što mogu: da u pluskvamperfektu pričaju o „zlatnom dobu valjevske fotografije”.

Da li Vam je svejedno što je to tako? Ako jeste, onda je greška u meni i ponuda od 20. septembra prošle godine koju sam Vam dostavio, moj je grub previd. Obično takve previde ne činim. Možda bi trebalo da Vam se izvinim? Pa, ipak, neka javnost bude upoznata sa mojim nastojanjima kakva god da su bila. Ali i sa Vašim ponašanjem u konkretnoj stvari.

Prijateljski pozdrav