Pozorište je neophodno

Sve ove godine posle zvaničnog ukidanja profesionalnog pozorišta u Valjevu, pozorište je u Valjevu postojalo. To niko nije mogao sprečiti jer jednostavno to je bila nasušna potreba. Pozorište se održavalo samo od sebe, nastajalo i nestajalo ali nikad prestajalo da postoji. Generacije glumaca, reditelja, scenografa i ostalih pozorišnih ljudi radali su se pre svega u Gimnaziji. Oni su održavali to valjevsko nepostojeće pozorište. To pozorište je živelo svoj samostalni život bez obzira na politike, krize, reforme, lomove.

Nikoga sa strane niste mogli ubediti da pozorište u Valjevu postoji samo u glavama ljudi. I kad je okupiralo scene Beograda, Hvara, Mostara, Moskve, Prizrena, Kule, Prilepa, Sofije i inih gradova i zemalja, samo je potvrđivalo taj svoj tajni život. Živi ljudi, sjajni glumci i reditelji, potvrda su ovakvih tvrdnji - Dejan Mijač, Voja Brajović, Momčilo Stanišić, Veca Andrić, Mile Gajić, Vladimir Andrić, Ljubica Nožica, Rada Kitanović, Bane Spasojević, Miroslav Trifunović, Smilja Čolaković, Petar Lazić, Vlada Živković, Ljuba Kovačević, Nenad Jezdić, Jasmina Ranković, Slobodan Jevtić Pulika. Nabrajam samo one koji su na neki način bliski vremenu u kome sam i sam provodio sate u tom istom nebeskom teatru.

Očito je došlo vreme da se ta virtuelna institucija vrati u stvarni život. Ne kao nesrećna provincijska pozorišna sirotišta, kakvih je u Srbiji sijaset. Već onako kako dolikuje ozbiljnim ljudima i gradovima, primereno vremenu, možda i kao omaž svima koje pominjem i onima koje nisam pomenuo, a kojih je neuporedivo više.

Duško Kovačević je smislio Zvezdara teatar, ako jeste, ali to je manje važno. On ga je održao u životu. Dakle, predlažem da se objavi tender za Duška Kovačevića u Valjevu. To će biti znak da je većina onih koji su shvatili da vam/nam je u Valjevu pozorište neophodno.