prva strana

Nedelja, 29. Mart 2020.

Revija KOLUBARA - Jun 2003 > prilike

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

prošlost

mediji

izbor

kultura

pisma

kalendar

dodatak

revija +

arhiva

impresum

pretraga

Valjevo na moru

Od vojske to Valjevo bi imalo samo policajke, birane po pameti i po lepoti

Milenko Radović

To i neće biti ništa novo, jer je Valjevo, takoreći, oduvek i bilo na Moru. Pre Valjeva bile su Valjevske planine na obali Mora koje je, vremenom, oteklo, isparilo, ali su ostali uspomena i žudnja za Morem. A kada se Valjevu i to posrećilo da bude kuća na drumu, na ovim su se prostorima već odavno susretale i sekle energije i svetlosti Mediterana i istočnih mora sve do Indijskog okeana, kao što će se susretati i ukrštati i ljudi - razni trgovci i probisveti, hodočasnici i svetski putnici koji su, svojim govorom, svojim gestama i manirima, pripovedanjem, koloritom svoje puti i svojih očiju, doprinosili toj žudnji i tom nemiru zbog Mora i za Morem. A pričuo bi se Valjevcima i onaj eolski zov iz neke prazne školjke koja sanja pod dubokim naslagama vremena i peska ili arabeska skeleta morske ribe ili neke morske biljke, uspomene iz davno minulog Panonskog mora.

Plan Valjeva :) (Foto: Ljuba Rankovic)

Ovih poslednjih stotinak godina već su se pravili planovi da bar voz prođe na More. To je onaj voz koji je došao još 1908. pa se, onda, videlo da više ne može dalje. A kada se sedamdesetih godina najzad i dogodila pruga Beograd - Bar oduševljenje je puklo neurotično. Međutim, tek što se ova euforija smirila pruga poče da se kvari, a Valjevci, nestrpljivi i nezahvalni uzeše sve više, da se okreću nekom drugom moru, Jonskom i Crnom moru. A i videlo se lepo da ni Jadransko more više nije, niti će ikada biti, kao što je bilo. U međuvremenu i Valjevci su se razišli kojekuda, mnogi su otišli zato što Valjevo nema more.

A Valjevo je, Bog dao, na vodama, vidljivim i nevidljivim, i s njima treba samo ulepo i eto nama Mora. Samo tolike rečice i reke kojima je isto tako, mnogo bolje da što duže ostanu u predelima svoga porekla i svoga zavičaja, jer što više žure to će im brže doći kraj.

Da je u Valjevu živa i delotvorna žudnja za Morem i pamćenje mora da i Valjevu nema ništa dok ne bude Valjevo na Moru vidi se i po tome što, kao i nehotice, ili pod izgovorima koji su sasvim neprimereni, evo samo ovih godina nestalo je nekoliko jezera koja će, kad tad, po logici vode i zemljišne teže, da se spoje u jedno, u Valjevsko more. To su već jezera kao što su: Rovni, pa jezero na Povlenskoj reci, pa Kameničko i Ribničko i Petničko. I Berka Savića Brana na Gradcu, ako ništa, inicira na tom mestu jedno Gradačko jezero, a i ono Savićevo zalaganje za još jedno jezero pre nego što Gradac nestane u Kolubari, ako to slepci i nisu dali, nije zaboravljeno, već je i takvo od istorijskog značaja. A moglo bi, odmah, s pesmom i udarnički, da se poprave sve one brane na našim rekama i rečicama koje su čuvale vodu u reci, i ribe i druge vodene životinje, i gradile jezerca na reci. A tek kada se vode Obnice i Jablanice, Kolubare, Ribnice i Lepenice i još mnoge udruže, zaustave i svrate, eto nama Mora, eto Valjeva na Moru.