Dragić Paunović, redov

Godine 1885. u 1. četi Petog bataljona „Kralja Milana” između ostalih rekruta beše i redov Dragić Paunović iz Struganika sreza kolubarskoga okruga valjevskoga.

Bio je sin vrlo sirotnih roditelja.

Čim je stupio u kadar, a posle nekoliko dana rekrutske obuke, sa još nekoliko svojih drugova Dragić je izdvojen u zasebnu grupu kao „škart” i obučavao ih je jedan od najboljih kaplara.

Njihovo egzercirište nikad nije bilo daleko od logorskoga „mutvaka”, kako bi „škartovi” bili pod rukom četnom kuvaru radi donošenja vode i cepanja drva. Sve je to trajalo dotle, dok se jedan po jedan od „škartova” ne usposobi i ne bude vraćen u stroj.

Svi se „škartovi” usposobiše i odoše u stroj čete, samo Dragić Paunović ostade kao „škart” za sve vreme rekrutske, četne i bataljonske obuke.

Digli smo svi ruke od njega, jer se ne dade popraviti ni u teoriji ni u pravilnim i hitrim puščanim radnjama; stav nije imao nikakav, nije odgovarao glasno na pozdrave pretpostavljenih, a već o koraku i da ne govorimo. Nezgrapan, poguren, ćutljiv, prema svemu i svačemu neobično ravnodušan, a što je najgore, Dragić nikako nije mogao da oporavi i da ide „u nogu”.

Nemajući računa da se za Dragića samoga određuje naročiti nastavnik, Dragić je silom okolnosti potpunce predat službi oko „mutvaka” u logoru na prostranim „Krušicima”. Kad ga je kuvar ostavio na miru, Dragić bi najradije legao pored vatre i spavao. Često smo ga puta zaticali da ga je celog pretrpao čađ i puhor, a on slatko spava.
Za sve vreme svoga službovanja Dragiću niko nije dolazio od porodice, niti je on tražio odsustvo za svoje selo. U opšte, Dragić je bio u toj meri ćutljiv, skroman i prema svemu ravnodušan, da je postao predmetom više opštega sažaljenja, nego li omalovaženja...