Enigmatska proza

Spoljni pogled na ovaj roman upućuje na nekoliko sila i „pritisaka” koji su bitno uticali na formiranje tog teksta. Tu pre svega mislim na negativne a snažne ideološke pritiske koje smo na ovim prostorima imali u poslednjih 50-tak a naročito zadnjih 15-tak godina... Teror dakle istorije koji je deformisao mnogo šta u nama. Videćemo, uostalom, kakav je autorov stav o tome kroz pripovedanje.

Treba pomenuti i snažan upliv postmoderne poetike u Slavenov prozni postupak - ne kažem viđenje i doživljaj sveta - već prozni postupak.

Slaven Radovanović (Foto: Ljuba Rankovic)

Postoji i jedan snažan pritisak duha palanke koji je uticao ne samo na način pisanja već i na način na koji je autor inkorporirao i „preradio” određene mitologeme koje vladaju na svim našim prostorima. Ovde bih istakao jednu od najsnažnije prisutnih u Radovanovićevom delu: to je mitologija o zaveri. Kada su jednom Kazancakisa pitali ima li išta preče od Istine, odgovorio je da ima i da je to legenda. Verujem da bi se sa ovom opaskom složio i Radovanović. I on će u jednoj prilici reći da mitsko vidi „kao mehanizam da se opravda ljudska sudbina kao sklop jednog sveopšteg nedeljivog kosmičkog pulsiranja”. Ovo pulsiranje, dodajem, vezano je (kako ja to razumem, a što proizilazi iz „Povesti”) za Biće... Biće Srbije je, po pripovedaču, ugroženo na mnogo načina i različitim konspirološkim strategijama. Pišući ovaj svoj roman a i prethodne: „Kremansku ružu” i „Obrnuta crkva” Slaven Radovanović pokušava da kroz mitološke i arhetipske oznake razobliči zlo u svetu. Ali zlo je ovde toliko uzelo maha i tako se razgranalo da je postalo - budući deo svakodnevlja - banalno, nešto na šta smo oguglali i u odnosu na šta smo postali ravnodušni... Pa je i zlo koje je „prešlo” u Radovanovićev roman izgubilo na energiji budući da u samoj relanosti „odrađuje” mnogo posla.