knjige Enigmatska proza Roman Slavena Radovanovića „Povest o Rajmondu Lilu” u izdanju „Narodne knjige” Branko Pirgić

podnaslovi } Enigmatska proza Dosta se ovaj roman naslanja „Povest” je enigmatska proza

Dosta se ovaj roman naslanja

na onaj korpus ideja koje je francuski istoričar Raul Žirarde objedinio sintagmom imaginarno u politici. On će u svojoj studiji „Politički mitovi i mitologije” reći: „Naša politička kultura nosi duboke tragove tolikih poziva, govora i proročanskih najava lišenih naizgled svake racionalnosti”... Sasvim je očigledno da je političke potrebe tokom dva poslednja veka evropske istorije pratila začuđujuće snažna mitološka uzavrelost. Raskrinkavanje kobne zavere kojoj je cilj da narode potčini naopakim i mračnim silama; čežnja za prohujalim Zlatnim dobom i povratkom izgubljene sreće; iskupiteljska revolucija koja će čovečanstvo uvesti u poslednju fazu njegove istorije a to je vladavina pravde i blagostanja; prizivanje vođe spasitelja koji će vratiti red i mir ili pak povesti naciju u nove i veličanstvene pohode... Tema zavere je dakle mobilišuća i mnogostruko provocira imaginaciju, puni energijama Radovanovićevu poetsku laboratoriju. Kad na ovo dodamo i autorovu evidentnu opsednutost okultnom literaturom, paraliterarnim podacima, povestima o tehnikama vladanja svetom i načinima na koji se realizuje žudnja za moći, opsednutost borbom dobra i zla kroz istoriju - dobićemo jednu „mapu” na kojoj bi se mogla smestiti i Radovanovićeva priča. Jedan fon na kome izranja njegova poetika. Treba li dodati da na ideološkom ali i verskom planu on stoji na tlu pravoslavlja i iz te ideosfere crpi metafizičke energije koje on sam ne dovodi u pitanje i iz kojih izliva istine oko kojih po njemu, nema rasprave. „Povest”, otud valja shvatiti i kao skromni prilog tim istinama. Ili, bliže, toj istini u romanu određenoj rečju - Biće. Otud valja shvatiti i pojavu, doduše provučenu kroz literarnu prizmu katalonskog filozofa i mistika Rajmona Lila, čoveka koji je živeo u 13. veku. On se bavio kabalom i raznim okultnim veštinama, anđeoskim sferama gde su sve suprotnosti koincidentne i gde celokupna Veština konvergira u dokaz da je najviše suština Božanstva - Tri. Bog je, po Lilu, dobar, veliki, večan, moćan... Njegova „Veština” je dokazivala istinu hrišćanskog Trojstva i muslimanima i Jevrejima.

U izvrsnom eseju o ovom renesansnom mistiku Fransis Jejts će reći i ovo: „Sa tačke gledišta istorije religije i religiozne tolerancije svakako ćemo ceniti Lilovu viziju korišćenja koncentracije hrišćanskih, muslimanskih i jevrejskih tradicija u njegovom okruženju radi stvaranja zajedničkog terena putem Veštine. Iako je predviđala konverziju pre nego toleranciju Veština je bila neverovatno superiornija od metoda za uspostavljanje jedinstva koji su dotad primenjivani u Španiji.” Slutim da su baš ove odlike Lilove „Veštine” uticale da se on nađe kao jedan od literarnih junaka u Radovanovićevom romanu. Dakako, to bi bio samo jedan važan segment kojim Lil (svojim učenjem o veštini) predstavlja onu kariku u istoriji kojom se povezuje metafizička nit koja nas vodi do ovih naših dana, nit kojom Radovanović pokušava da dešifruje Biće.