Pozorište u Valjevu

Valjevo nema pravu knjižaru. Onu u kojoj se razgledaju i prodaju samo knjige.

Valjevo nema prostor za svirke mladih grupa. Valjevo nema bioskop koji odgovara savremenim standardima. Valjevo nema para. Mnogo štošta Valjevo nema, a trebalo bi, moralo bi da ima. To što nemamo ni pozorište ne izgleda tako strašno.

A pozorište ko pozorište – skupa i komplikovana rabota ( premijera u Ateljeu 212 košta oko dva miliona dinara na velikoj sceni, a na maloj oko milion dinara – reče onomad sam upravnik Svetozar Cvetković). Pozorište nisu samo reditelji i glumci, to je jedan jako složen mehanizam, od stolarskih, tapetarskih, bravarskih i slikarskih radionica, do komplikovane scenske tehnike i čitavog aparata koji radi u marketingu i propagandi. Sve to podrazumeva da u ozbiljnom teatru rade obrazovani i stručni ljudi. I da imaju ono najvažnije – formiranu i što je moguće brojniju, pozorišnu publiku. Onu koja ume da sluša i ćuti, pa i onda kada joj je dosadno. Onu koja može da se uzdrži od važnih razgovora mobilnim telefonom na samoj predstavi. Onu koja će umeti da ceni i poštuje svaki umetnički relevantan rezultat u pozorištu, bez obzira da li u stvaranju tog rezultata učestvuju glumačke zvezde sa malog ili velikog ekrana.

Kažem, mnogo toga Valjevo nema. Ali najvažnija stvar je da smo toga svi svesni i da ono što imamo unapredimo i poboljšamo, a da ono što nemamo ozbiljnim i predanim radom stvaramo u okviru jedne moderne i ovom vremenu primerene kulturne strategije. Ne vidim bolje vreme za kretanje u takav posao. Iza nas su zablude da profesionalizam može da se zaobiđe u kreiranju vrhunske kulture, iza nas su i neki drugi eksperimenti koji su se, gle čuda, iznenađujuće dobro primali baš na ovim prostorima oko Kolubare. To je i rezultovalo odsustvom brojnog, obrazovanog i vaspitanog gledališta (u Šapcu pozorište postoji bez prekida svega 140 godina).
Dakle, jesam za pozorište. Ali, ako ga pravimo da ga napravimo kako valja. Da posao shvatimo ozbiljno, ne da pompezno, malo po malo, najavljujemo istorijsku renesansu pozorišta u Valjevu, bez ikakve osnove.

Modeli funkcionisanja modernih teatara su poznati (nama je najbliži onaj u Zvezdara teatru – oko projekta se okupi ekipa, napravi predstavu, a od njenog kvaliteta zavisi njen pozorišni život).

Imamo od čega da počnemo. Od dobre osnove - onih najboljih Abraševićevih i OSINIH predstava, od Abro festa i Prosjačke opera, od sjajnih gimnazijskih predstava. Imamo brojne mlade ljude koji su završili ili studiraju glumačke akademije, imamo mlade dramaturge i organizatore.

Imamo sjajnu Mariju Nikolić (scenografa Ateljea 212) i Branku Šišinački-Obradović čijih kostima se ne bi zastidelo nijedno prestižno Beogradsko pozorište. Imamo sjajne glumce koji žive u Valjevu i trenutno rade neke druge vanglumačke poslove.

Verujem, zbog samog Valjeva da to sada treba da uradimo. Bićemo jednostavno bolji grad. Trebalo bi raditi brzo, ali ne ishitreno i uz puno poslovične valjevske improvizacije. Treba i druge da pitamo, ima ih i pametnijih i uspešnijih od nas. Druga iskustva su nam dragocena, da ne bi greške ponavljali.

Ako tako ceo posao shvatimo, na dobrom smo putu da to na dobro izađe. Tako će i ono što je uradila i radi Mala scena, Teatar Nove forme, Abrašević i Dramski studio Valjevske gimnazije imati puni smisao.

A i knjižaru, onu pravu, sa knjigama, valjda ćemo napraviti.