Pola „Rajca” pojela maca

Nekada u vreme samoupravnog socijalizma beše u Ljigu dika i ponos trgovinsko preduzeće „Rajac” sa svojih 55 prodajnih objekata – u Beogradu, Lazarevcu, Lajkovcu, Aranđelovcu, Gornjem Milanovcu Danas imaju svega sedam, uglavnom polupraznih. Za poslednjih 15 godina menjali su se direktori i svaki je imao „program oporavka”. Iako se nisu preregistrovali, oni su pored trgovine robom, najviše „trgovali” nekretninama. Tačnije prodavali prodavnice i magacine, namirivali dugove. Danas u Ljigu niko ozbiljan ne računa na „Rajac” sem nekoliko preostalih entuzijasta – prodavaca i službenika na čelu sa v.d. direktora Vitomirom Sajićem. Svi oni pa i neki bivši radnici tuže svoju firmu za višemesečne plate i višegodišnje neuplaćivanje penzijsko-invalidskog osiguranja. Ono što u poslednjih 15 godina nisu uspela „mudra rukovodstva” - da upokoje mrtvaca, t.j. „Rajac” - pripalo je, izgleda, ni krivom ni dužnom Vitomiru, dugogodišnjem radniku a sada prvom čoveku ove kuće koji se u „Rajcu” ustoličio krajem aprila ove godine. Iz Vitomirove priče mogla bi se napisati čitava podebela knjiga. Mi ćemo, ipak, sa nekoliko odabranih podataka ostaviti čitaocima da sami procene šta je šta, t.j. šta je Vita hteo da kaže, bolje rečeno, u šta se uvalio.

Ljig - centar (Foto: Ljuba Rankovic)

Prvo su rasprodavani oni objekti koje „Rajac” nije ni gradio – dobili su ih u društvenu svojinu, pretežno konfiskovano posle rata. Septembra 1999. godine „Rajac” izabra za direktora Momčila – Miću Vićentijevića iz Dudovice. I tu počinje spor: grupa radnika osporava postojanje kvoruma, od 80 bilo, vele, samo njih 31. Imaju i spisak prisutnih. Opštinski javni tužilac podiže tužbu i posle sijaset pretresa, svedočenja, kontra svedočenja, otezanja spora (zna se već kako to ide na sudu u malom mestu), pogotovu što se javni tužilac skoro nikada nije ni pojavljivao na parničenju već grešne radnike ostavio na milost Zakonu o krivičnom postupku i pravnim zavrzlamama. Raznim presudama i žalbama, Mića ostaje direktor - „zbog nedostatka dokaza”. Za 44 meseca Mićine vladavine broj radnika se smanjio sa 80 na 49. Neki su jednostavno digli ruke, nekima je Mića dao otkaz pa doveo nove snage, čak vratio i neke penzionere. Za tog Miću vele da je bio dosta štedljiv i human. Rekli smo već da godinama nije plaćao radnicima penzijsko-invalidsko osiguranje a mesecima ni plate.
U humanosti je otišao još dalje: odvajajući od gladnih usta „Rajac” pozajmljuje pare preduzeću „Belan” u Belanovici, da njihovi radnici prime plate. Ugledajući se na svog direktora, i svoj Upravni odbor, Komisija za licitaciju radi sve po zakonu i propisu. Kažu, sve je pokriveno validnim papirima, pa prema kupcima prodajnih objekata ne postupaju antisocijalistički, zelenaški i ucenjivački, već humano, skoro bratski.

Evo primera:
Prodavnica i magacin u Dudovici, površine 68,35 kvadratnih metara, prodaje se za 525.805 dinara, t.j. za manje od 30 evra po kvadratu.

Prodavnica u selu Milavcu, neposredno posle renoviranja, od oko 30 kvadrata prodaje se za 180.000, t.j. oko 100 evra po metru kvadratnom.

Iako u ugovorima ne stoji da se prodaje i inventar – rafovi, vage, rashladne i druge vitrine, sve se to majčinskom darežljivošću ostavlja novim vlasnicima. (A i šta bi drugo; ljudi se toliko istrošili pa otkud im sada novac i za inventar.)