prva strana

Petak, 19. Jul 2019.

Revija KOLUBARA - Jul 2003 > ljudi

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

prošlost

mediji

izbor

kultura

pisma

kalendar

dodatak

revija +

arhiva

impresum

pretraga

Svaka je crkva osobena

Ljiljana Ljiljak

Rade Prokić (1937, Bašin kod Smederevske Palanke), magistar arhitekture, poznaje dobro Valjevski kraj. Godinama je radio kao stručnjak kragujevačkog Zavoda za zaštitu spomenika kulture, tada zaduženog za ovaj deo Srbije. Radio je prve restauracije Kule Nenadovića, crkve brvnare u Orovici, mosta na Ljuboviđi. Njegov je projekat konaka u Pustinji (prevelika blizina konaka crkvi i danas izaziva kritike, što ne znači da je to baš njegova zasluga), a među poslednjim poduhvatima je crkva u Makovištu, kojoj se sestra Nina, predobra duša manastira Pustinja, iskreno divi. Kao i Boža Petrović, projektuje poštujući stil stare srpske kuće („kao što je šajkača u odevanju odličje srpskog čoveka tako je i dimnjak beleg”).

Na razgovor sa njim dolazimo u Cvetanovce, gde se po Prokićevom projektu podiže nova crkva sredstvima za obnovu Kolubarskog okruga nakon zemljotresa iz 1998. godine. Zatičemo ga kako sa majstorima traži rešenje za postavljanje oluka dok pripremaju kupolu za prekrivanje bakrenim limom. Svi su tu, Rade Mitrović, limar Rajko Nikolić, Zarija Mitrović glavni majstor i domaćin, sveštenik Gojko Terzić i popadija mu Darinka. Danas je crkva u Cvetanovcima, inače posvećena Arhangelu Gavrilu, i pokrivenih kupola i omalterisana.

Počinjemo razgovor o njegovom prvom velikom poslu u Markovoj Crkvi, na crkvi posvećenoj Svetom Georgiju. Nenadano krene skoro anegdotska priča...

– U Markovoj Crkvi, prilikom radova na saniranju podova, nađena je ogromna jama, prečnika tri metra, dubine oko četiri metra u obliku balona sa otvorom u zemlji, 60-tak santimetara. Pomislili smo da se tu nalazi zakopana arhiva Pećke patrijaršije. I danas se veruje, da je prilikom seobe Srba, Arsenije Čarnojević boravio tu negde, u okolini Valjeva i da je verovatno tu sklonjena arhiva i dragocenosti Pećke patrijaršije. Sve smo radili tajno da ne privučemo lopove: crkvu smo zaključali, počeli komisijsko iskopavanje sa sveštenicima i vadili kamen po kamen. Da bi utvrdili na kraju da unutra nema ničega! Kad smo sve snimili, napravili dokumetaciju, zatrpali smo podove.

Kasnije nađem u nekim novinama iz 1875. godine podatak da se u toj crkvi nalazila jama gde je sveštenik čuvao hajduke. Da su ti hajduci koji su pljačkali kirajd‚žije i ostale putnike, dolazili na pijacu u Valjevo, tu uhvaćeni, a posle i obešeni u Valjevu. I onda smo shvatili da je ona jama u Markovoj Crkvi bila sklonište za hajduke.

Ta tajnovitost uvek je prisutna kad se radi na starinama...

Kako da ne. Nalazimo se u situaciji, pogotovu kod crkava koje su bile zapuštene, naplavljene zemljom i tome slično, da otkrivamo grobove, nove slojeve, fragmente od sasuda koji su zatečeni, ostali, ili zakopani u ćoškovima crkvi. Čekalo se vreme povratka, čak smo u manastiru Pustinji našli u jednom ćošku malo sasuda crkvenih, nevelike vrednosti, koje je sveštenik zbog bežanja, seobe „preko”, ostavio da, kad se vrati, upali kandila, oživi crkvu. Recimo u Gračanici kod Valjeva, kad smo istraživali da li je srednjovekovna ili starija, ustanovili smo da je srednjovekovna i da se tu nalazi nekoliko grobova koji su stećci. Ustanovili smo da je to najistočnija tačka do koje su doprli stećci koji su u vreme Nemanjića bili zabranjeni kao deo patarenske vere. Proganjao ih je i Nemanja, i posle episkop Sava, te novoverce, ali se desilo da u Gračanici budu dva groba sa stećcima.

Na crkvi u Markovoj Crkvi obavili ste restauraciju i podigli zvonik.

To je bio prvi regularno napravljen, sa projektom, zvonik posle završetka Drugog svetkog rata. Dragomir Tadić, arhitekta Patrijaršije, radio je zvonike pored crkvi. Dosta je radio, pre rata mnogo više nego posle njega, jedva dve-tri - u Krnjevu, Jarmenovcima i u Kosjeriću. U tom kraju podigao je desetak crkvi.

U Cvetanovcima dve crkve, dva stila...

– Pošto je zaboravljena veština gradnje crkvi, kako se one prave, Miloš Obrenović je dovodio u svoje vreme majstore iz „preka”, gde su građene isključivo jednobrodne crkve, sa zvonikom na zapadnoj strani. Trebalo je u Vojvodini da se Srbi pounijate, pa su i crkve građene u baroku. Majstori donose tu priču u Srbiju i kad se Kraljevina formirala, kad je Knez Mihailo došao, dovozi se crep umesto ćeramide, kvalitetna cigla, nema više kamena nego se malterom i ciglom zida, itd. Ti majstori znaju da zidaju crkve sa jednim brodom, sa oltarskom apsidom kao što je i ova u Cvetanovcima, koja je građena krajem 19 veka. To je trajalo dosta dugo, sve do posle Prvog svetskog rata, kada ruske arhitekte počinju da obilaze starine u Srbiji i konstatuju da je prava srpska crkva - kupolna, krstoobrazna, trolisna. Nakon komunizma, vraćamo se toj tradiciji srpskog srednjovekovlja. Pravimo crkve sa kupolama koje su u osnovi krstoobrazne. Koje su, kao ova u Cvetanovcu, slobodnog krsta, bilo da su sa trolistima, kao što je u Moravskoj arhitekturi... Ali na tim crkvama sada moramo imati još jednu formu koja nije postojala u Serednjem veku, a to je zvonik.

Mi repliciramo tu arhitekturu srednjovekovlja u savremenu. Ona će biti oslobođena svih ukrasa koje je imala u srednjem veku da bi smo razlikovali vreme gradnje, da je ovo 21. vek, ali lik, poimanje celog arhitektonskog sklopa vuče one vizantijske korene autohtone srpske arhitekture iz vremena kneza Lazara.

Dve crkve u jednoj porti kao svedočenje dva vremena i dva stila....

– Jeste zanimljivo ali imamo bezbroj takvih primera. Imamo brvnare koje ne mogu da prime veliki broj vernika i sva liturgijska bogosluženja, pa su pored njih podignuti veći hramovi. Tako imate crkvu uspomenu i drugu, u kojoj se služi.

Poštuju vas, vidimo, svi. Radnici, inženjeri, sveštenik - svi okupljeni sa žarom na ovom poslu podizanja nove crkve...

– Da, a ne dešava se uvek! Znate zašto? Majstori nemaju iskustva, a nadzor vode priučeni ljudi ili obični majstori. U slučaju nove crkve u Cvetanovcima sve je na profesionlanom nivou: izvođači su profesionalci, nadzor vodi visoki profresionalac Vladimir Lale Spaojević, i ja kao magistar arhitekture. A uloga sveštenika je ovde velika. Imali smo ideju da staru crkvu porušimo, pa da na njenim temeljima grdimo novu. Međutim, odustalo se, i bolje je.

Šta će biti sa starom crkvom. Ikonostas će da presele u novu...

– Demontira se, izvade mošti iz časne trpeze i tad to nije crkva. Novi zemljotres, jači će je poremetiti. Mi smo čak mislili da od njenog materijala sagradimo novu crkvu, ali bi selo ostalo bez bogomolje, pa smo odustali. Ova stara crkva pravljena je po tipskom projektu majstora iz preka, imate na desetine takvih crkvi u Šumadiji.

I izbor materijala za nove crkve postaje ozbiljna tema. Kakvo je vaše mišljenje o sigi?

– Siga dobro opstaje kao materijal u građevini kao što je Pustinja, kad imate veliku strehu. Kako će se ponašati na novim crkvama? Stari graditelji nisu je ostavljali neobrađenu. Te crkve su prešpalhtovane, nije ostala siga sa šupljikama, bila je bela - to je od maltera, premazana smesom od kreča i sveže sige, tim se pređe. Vidi se struktura, ali je zaštićena. To sam probao da radim na Manastiru Jošanici. Odbija se voda od fasada kao od guščijeg pera. Sopoćani takođe nisu bili ovakvi kakvi sada stoje. Radosavljeva priprata u Studenici nije bila ogoljena, bila je predletovana tim belim materijalom. Sad imamo druga sredstva, silikone za zaštitu. Premazi traju petnaest godina, pa opet to treba raditi...

U Institutu za ispitivanje materijala smatraju da siga pošto je stalaktit, kalcijum karbonat, nema kontinualne rupe. Ono što uđe u prvih dva tri santimetra to ostane tako, ispari, osuši se, pa zato mraz vrlo malo utiče na odronjavanje površine sige. Mnogo je bolji tuf, vulkanski, ali je siga naš autohtoni materijal. Imamo nekoliko majdana, tamo gde su velika izvorišta voda. Najbolja je siga formirana na mahovini. Mahovina stalno raste i stalno se zatrpava, raste kalcijum karbonat, raste mahovina, raste siga.

Arhimandrit Antonije mi je u Tronoši rekao da kada su 1952. godine radili konak u Pustinji, onda su sekli sigu iz bedema, tako da je pretpostavka da je i sama Pustinja rađena od sige na kojoj se ona nalazi. Sa autentičnog mesta. Ispod konaka postoji majdan. Pogrešno je govoreno da su ljudi pravili crkve brvnare zato što nisu znali drugačije. Ne, nego zato što je drvo priručni materijal. Siga je bila u Pustinji, a ona je zidana i kad su brvnare podizane.

Treba li neka procena vrednosti projekata pre nego što se počne graditi...

– Ja sam među prvima posle rata počeo da gradim crkve. Sarađivao sa svim vladikama, ponajviše sa vladikom šumadijskim dr Savom (Vukovićem). Bio je svetski obrazovan, pokušali smo da napravimo komisiju pri Patrijaršiji, koja bi radila na tome da neko odobri prjekat. Nije uspelo, iako je to pokušavano od patrijarha Germana, pa sada Pavla, koji se više bavio parastosima (imao ih je najviše od vremena Nemanjića). Ta ideja na najvišem crkvenom nivou nije prošla.

Čiju crkvenu arhitekturu cenite kao savremenik?

– Samo nas troje projektuje crkve. To je Peđa Ristić, veoma obrazovan i ima svoj stil. Zatim Ljubica Bošnjak koja je dugo radila u Patrijaršiji i takođe ima svoj stil. I ja. Postoji želja i kod drugih, projektuju ali manje. I o mojim i o njihovim crkvama sudiće vreme. A svaka crkva ima osobenost. Mi govorimo o hramu na Vračaru, crkvi Svetog Save, kao prestižu nekakve srpske, svetosavske ideologije, hrišćanske filozofije. Međutim, ona je carigradskog tipa, nije srpskog tipa. Ona liči na Svetu Irinu, Svetu Sofiju, ima četiri zvonika koji se međusobno ne čuju. Greške neviđene, recimo, i pored velike ljubavi za hram. Grdne pare su date za zvonike. Kad imate četiri zvonika, na četiri kraja, vi na bogosluženju čujete jedan zvonik, druga tri ne čujete. U gradu se čuje jedan ali ne i ostala tri. Željena sihronizacija ne postoji, nema kontinuiteta.

U Valjevo dolazite...

– Retko. Tihomir Dražić mi je bio saradnik dok smo radili na zaštiti Tešnjara i vidim nastavio je. Zavod mnogo radi na evidentiranju, popisivanju, etnološkim istraživanjima. To je važno.