prva strana

Petak, 20. Septembar 2019.

Revija KOLUBARA - Jul 2003 > prošlost

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

prošlost

mediji

izbor

kultura

pisma

kalendar

dodatak

revija +

arhiva

impresum

pretraga

Željena pruga postala radio-skeč

Zoran Tripković

U vremenu između svetskih ratova Valjevska Kolubara, posebno varošani Mionice, stalno su tražili, predlagali, želeli, vapili da železnička pruga prođe kroz njihovu teritoriju. Istina, pruga je 1908. godine prošla kroz Divce, na sedam kilometara od Mionice, ali to nije bilo to. Put do Divaca bio je uvek u lošem stanju, izlokan, pun rupa, pa su zemljoradnici, koji su prevozili svoje proizvode zaprežnim kolima, imali puno problema dok stignu do stanice u Divcima ili pijace u Valjevu.

Sem privrednika, trgovaca, poljoprivrednika, u prvim „borbenim” redovima za dobijanje pruge bili su dopisnici valjevskih, beogradskih, sarajevskih novina Čeda Protić, učitelj i Dušan Tripković, bankarski činovnik. Oni su stvarali javno mnjenje u svojoj sredini „za i protiv pruge” i „kljukali” banovinsko i beogradsko državno rukovodstvo o davnašnjoj potrebi i želji Kolubaraca.

U svakom objavljenom članku, a bilo ih je mnogo, kada se pisalo o velikom neiskorišćenom prirodnom blagu Kolubare (šumska građa, šljiva, jabuka, mineralna voda, kreč, litografski kamen, stoka, šalitra, ugalj, mnogi neotkriveni majdani i drugo), uvek se isticao problem nemanja železnice. Jer, i putevi su bili gotovo neprohodni za prevoz, naročito Mionica - Divci i Mionica - Maljen.

Nada da će, konačno, pruga stići, naročito je porasla 1936. kada su nadležni izjavili da će se uskoro pristupiti gradnji železničke pruge Valjevo - Tuzla, koja bi polazila od Kragujevca i preko Čačka i Užičke Požege stigla do Valjeva. U Tripkovićevom članku u „Pravdi” (2. jul 1936) „Napredna varošica Mionica očekuje železničku prugu” rečeno je i sledeće: „Stanovništvo Kolubare neobično interesuje ovo pitanje. Mnogi se nadaju da će ova pruga obuhvatiti sredinu Kolubarskog sreza, time što bi se spustila niz planinu Maljen, pa zatim dolinom reke Ribnice stigla do Mionice. Nada je potkrepljena izjavom nadležnih da ova železnička mreža ima da obuhvati one krajeve koji su bogati i koji imaju mogućnosti za privredni razvoj. Valjevska Kolubara je baš takav kraj.”

Nastala je prava euforija. Sva Mionica je bila u znaku reči: „Voz, voz, voz...” (naslov rukopisa iz zaostavštine Dušana Tripkovića, objavljen u „Mioničkom zapisu”, u januaru 1999). Pobornici voza povoljnu vest su primali sa „Ura, živeo voz!”, a neverne Tome su samo vrtele glavom i ironično se smeškale. U euforičnom raspoloženju bilo je i komičnih scena, ljutnji, detinjastog ponašanja, anatemisanja onih koji su protiv veza... Ubrzo je sve utihnulo, ljudi su postali nervozni, ljutiti, nestalo je osmeha sa lica; a stigla je nova nepovoljna vest - od voza za sada nema ništa!

Pošto želja i borba da Mionica i Kolubara dobiju železničku prugu, posle višegodišnjeg trajanja, nije donela odgovarajući rezultat, Tripković je sve okrenuo na šalu. Navedeni neobjavljeni članak je, izgleda, iskoristio kao osnovu (original nije pronađen) za pisanje komedije „Nesuđeni voz naše palanke” u četiri scene. Poslao je u Radio-Beograd za emisiju „Čas humora”.

Redakcija Radio-Beograda prihvatila je ponuđeni tekst i emitovala ga u sredu, 27. novembra 1940. u popularnoj humorističkoj emisiji kao radio-skeč „Nesuđeni voz”. Tekst su govorili tada najpoznatiji beogradski glumci: Žanka Stakić, Ljubinka Bobić, Dušan Radenković, Stanko Kolašinac, Begović, Emilio Petrović i drugi. Tema skeča bila je: Želja naše palanke za vozom. Glas da će trasa obuhvatiti mesto, izazvao je radost i kombinacije o velikim trgovačkim poslovima. Najzad, razočaranje. Voz ide na drugu stranu. Građani se mire sa tim, kritikuju voz i pevaju: „Aoj, Doro, moj dobri Doro!”...

Iz Radio-Beograda je, 23. januara 1941, stiglo pismo:
„Dragi gospodine Tripkoviću,
Honorar za Vaš, inače odličan skeč „Nesuđeni voz” sve do sada ležao je u kasi blagajnika Radio stanice, očekujući da ga Vi sami podignete... Po mome mišljenju tema u ovom skeču odličan je materijal ne samo za skeč nego i za jednu komediju, upravo satiru naših dana. Smatram da bi se to dalo izvesti ako ne baš za Narodno pozorište, a ono sigurno za koje bolje provincijsko. Ja sam učinio neke izmene u Vašem tekstu, u koliko se tiče izvođenja preko radija, ali prema mojoj zamisli ova tema bi se u tri čina mogla mnogo bolje iskoristiti za pozornicu. Ako naiđete u Beograd o tome možemo razgovarati”. Potpis nečitak.

Od uvođenja „Časa humora” u program Radio-Beograda, 1937. godine, urednik je bio Brana Simeonović, a tekstove su pisali Brana Cvetković, dr Stevan Zagorčić, Dragutin Ilić-Jejo, dr Branislav Dimitrijević - Brandim... Član Redakcije bio je Branislav Nušić.