prva strana

Sreda, 21. Avgust 2019.

Revija KOLUBARA - Jul 2003 > izbor

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

prošlost

mediji

izbor

kultura

pisma

kalendar

dodatak

revija +

arhiva

impresum

pretraga

(Ne)prihvaćeni svetitelj

Nađa Andrejević (NIN, 29. maj 2003)

Hitale su toga dana (24. maja) reke ljudi ka Svetosavskom hramu na Vračaru na poklonjenje moštima vladike žičkog Nikolaja Velimirovića. A kako i ne bi kada je toga dana ovaj duhovnik uveden u spisak svetitelja Srpske pravoslavne crkve. Za datume praznovanja svetog Nikolaja Zlatoustog određeni su dan njegove smrti 18. mart, i dan prenošenja njegovih moštiju iz Amerike u Srbiju, 3. maj.

Oko imena i dela, a naročito političke opredeljenosti ovog episkopa, postoje brojne kontroverze. Zato se postavilo pitanje kako će javnost reagovati na odluku Svetog arhijerejskog Sabora SPC.

Tim povodom znameniti istoričar umetnosti, akademik Dejan Medaković kaže za NIN:

(Foto: Ljuba Rankovic)

- Vladika je jedna izuzetna ličnost. Živeći na Zapadu, izuzetno školovan, zalagao se za pravoslavnu ekumenu u širem smislu. Bio je predodređen da polarizovano hrišćanstvo na neki način sažme. U trenutku nastupajuće ateizacije, otpadništva od vere, shvatio je da je važno da se Crkva ne udalji od svoje baze, svog naroda. Zato se on okrenuo bogomoljačkom pokretu, na neki način ga legalizovao i priveo Srpskoj pravoslavnoj crkvi, dajući joj novi impuls.

Da li ste vi susretali Nikolajeve učenike?

- U Hilandaru sam viđao monahe koji su došli iz bogomoljačkog pokreta. Čuveni otac Mojsije, na primer, došao je odatle. Sebe je smatrao, baš kao i svaki drugi pripadnik tog pokreta, duhovnim čedom Nikolaja Velimirovića.

I privrženici i kritičari Nikolajevi ističu njegov nesumnjiv literarni dar...


- On je bio apsolutni literarni talenat, što je još Jovan Skerlić ustanovio. U svojoj Istoriji Skerlić pominje mladog Nikolaja kao novi religiozni zvuk u srpskoj književnosti. „Ohridski prolog” je izuzetno značajna knjiga, pisana sa prizvukom tradicionalnih žitija. Važio je za velikog propovednika, a još u Prvom svetskom ratu bio je u misiji srpske države u Londonu, propovedao u katedrali Sv. Pavla.

Nemci su ga uhapsili i zajedno sa patrijarhom Gavrilom odveli u Dahau. Posle se, u komunističkoj državi pričalo da je bio antisemita...

- On je žrtva fašizma. Ne verujem da je bio antisemita, ali etikete vremena u kojem je živeo lako shvatam. Van diskusije, vladika je bio veliki patriota. On je bio nacionalista u dobrom smislu, jer je želeo da naš narod oboži. Čovek koji radi na oboženju svog naroda ne može biti nacionalista u negativnom smislu. Nemci su u njemu prepoznali opasnog protivnika i zato je sudbina njegova za vreme rata bila stradalna. Ne može se o njemu govoriti kao o Hitlerovom pitomcu. Tim ružnim podmetanjima ne bi trebalo blatiti ime čestitog čoveka.

Da li mu je, možda, pripisan antisemitski znak zbog neke izjave koja se lako mogla protumačiti na pogrešan način? To se tvrdi na osnovu zapisa iz Dahaua, za koje je sam rekao da nisu za objavljivanje. Na osnovu toga, moglo bi se reći i da je bio antisrbin, jer je kritikovao sve greške i mane svog naroda.

- Kao vanserijski čovek, on je mogao sebi dozvoliti da žigoše mane sopstvenog naroda a da mu niko ne kaže da je mrzeo Srbe. To su podmetanja. U Brzovo vreme, pošto se nije vratio kao patrijarh Gavrilo, smatrali su ga emigrantom. A šta je on sve govorio i opominjao, to nije uzeto u obzir u celini.
Njegova sudbina je sudbina nezavisnog intelektualca koji nije bio pod okriljem bilo koje stranke. Ne može se reći da je Nikolaj bio predratni demokrata, niti radikal... On je bio hrišćanski mislilac, čovek duboke hrišćanske vere. Zastupao je duhovnu komponentu koja se gubila u narodu.

Da li je ovo bio pravi momenat za kanonizaciju?

- To spada u kompetencije Svetog arhijerejskog sabora. Sabor je taj koji prosuđuje one duhovne vrednosti koje čoveka vere mogu dići na najviši stepen i uvrstiti u spisak svetitelja. Pre njega Srpska pravoslavna crkva je proglasila za svetitelje mitropolita dabrobosanskog Petra, banjalučkog Platona... crkva se ne oslanja samo na svete kraljeve i careve i velikomučenike, već prati i sadašnji život. Dešavaju se mučeništva i danas.

Uostalom, šta je u krajnjoj liniji jedan svetitelj? On je svedok Hristove vere. Nikolaj Velimirović svojim životom potvrđuje tu definiciju, jer se u teškom i dubioznom i nesigurnom vremenu, punom kontroverzi, uzdigao kao svetionik.

Kakav će biti njegov novi život, svetiteljski?

- Za svetitelja se obično vezuju i čuda...

A zna se za neka čuda na Nikolajevom grobu...

- Samo će narod u budućnosti odlučivati hoće li njega ili bilo kog drugog svetitelja uneti u svoju dušu, a njegovu ikonu u svoju kuću. Hoće li sveti Nikolaj biti prihvaćen ili zaboravljen? To zavisi od toga koliko ćemo mi kao hrišćani biti verni.