Karijera Mila Livca

Širom Srbije Milivoj Stošić, poznatiji kao Mile Livac, osnivao je i napuštao livnice, GG preduzeća i kojekakve zadruge, da bi se penzionisao u Sremskoj Mitrovici pre nešto više od decenije, gde je sinu Draganu prepustio livarsku radnju. Mile Livac je sigurno jedan od najpoznatijih majstora ovog zanata u Srbiji. Rođen je u blizini Caričinog grada 1931. godine, u selu Sekin Dol, opština Lebane. Rano se zainteresovao za zanat, izučio ga i prošpartao onom državnom uzduž i popreko.

Znao je koliko vredi i svoje znanje nije hteo uludo da prodaje. Zato je lako menjao radna mesta, preduzeća i gradove, osnivao privatna preduzeća i zadruge i to u ona vremena kada se na privatnike ovde gledalo kao na neprijatelje socijalizma, da bi se na kraju skrasio u Mitrovici.

Livčevo majstorsko i životno putešestvije počelo je 1948. godine kada je u Niš došao na zanat, pa pravo u internat na izučavanje Industrijske škole za zanimanje livac.

- Prvi posao imao sam u Leskovcu i preduzeću „Rade metalac”. Kako sam bio mlad i još neiskusan, a željan znanja, napustim to posle četiri godine i odem u firmu „Miloš Dimović” u Vlasotince. Tamo sam posle godinu dana dobio rešenje za poslovođu. Posle četiri godine, dam otkaz i odem u Fabriku vijaka u Valjevo. I tamo sam tačno četiri godine bio poslovođa i naučio još mnogo tajni ovog zanata. Onda, jednog dana dođe iz Šida direktor Jova Krnajski i traži iskusnog majstora da pokrene livnicu u Šidu. Ponudi mi duplo veću platu. U Valjevu sam imao 27.000, a on mi da 60.000 dinara. Pokrenem ja tako šidsku livnicu. Postade ona dobro preduzeće, radimo punom parom na servisiranju poljoprivredne opreme. No, kako to biva, posle četiri godine političari smisle da se cela šidska privreda utopi u nekakav veliki poljoprivredni kombinat. Livnica ostane u zapećku, centralna uprava o nama ne misli, niko od direktora se ne razume i livarstvo, niko nam ne nabavlja materijal i pos’o stane, pa i ja napustim Šid - kazuje Mile Livac.

Nakon toga se vratio u Valjevo i sa kolegama otvorio GG preduzeće. Radili su tako skoro godinu dana dok nije došlo Titovo pismo i naređenje da se u Jugoslaviji zatvore sva GG preduzeća.

- Dignem ruke i od ovog posla i odem u Ljig za upravnika livnice uz dogovor da mi daju stan ako izvučem livnicu iz krize. Za tri meseca izvadim preduzeće iz gubitka, a od stana ništa. Kad je tako, pokupim se i u Valjevu otvorim privatnu livnicu - priča Stošić.

Radio je tako puna tri meseca, a onda ga je inspekcija kaznila sa ondašnjih 30.000 dinara i naredila preseljenje jer je livnica bila blizu nekog pogona za proizvodnju opreme za civilnu zaštitu. Platio je kaznu, spakovao se, pa nazad u Šid.

- Tamo otvorim ovaj put privatnu livnicu. To je bilo vreme kada se sa poreznicima ugovarao porez. Ja sa upravom prihoda ugovorim godišnji porez od 500.000 dinara, a oni mi posle godinu dana razrežu celih osam miliona dinara. Spakujem se i dođem u Mitrovicu, gde sam kao privatni livac radio pune 33 godine. I ostao, evo zauvek.