Čekajući voz za Beograd

Držešći se za ruke pređosmo jedan od mostova na Kolubari, onaj široki, prema Tešnjaru. Nepoznati jedno drugom, ali ujedinjeni zajedničkom nevoljom. Na trenutak činilo mi se da kraj mene koračaju, čas Kalina, čas Vera Kostić, čas medicinska sestra Svetlana, ali su se sve tri pretapale u ovu devojčicu sa stanice koja je jednu ruku provukla ispod naših ukrštenih ruku i zavukla je u moj desni d‚žep da bi se ogrejala. Iako je leto počelo pre dva dana, bilo je hladno jer je sa Kolubare pirkao ledeni povetarac, a poznato je da se sve zore rađaju iz polarnog leda; naročito to znaju neispavane skitnice i mornari.

Prvo sam joj gornji deo tela podvukao pod desnu stranu sakoa, ali pošto je tako bilo teško koračati, sasvim sam skinuo sako i uvio je u njega. Moj sako joj je bio skoro do kolena, a ona je drhtećim glasom stalno ponavljala:

- Oh, što je toplo! Oh, što mi je toplo! Ali, Vi ćete se smrznuti! Oh, što je toplo. Mnogo Vam hvala - ponavljala je gledajući me umornim, mutnim, ali lepim i toplim očima.

Pravio sam se da mi nije hladno, hrabrio sebe, a činilo mi se da ću od hladnoće izgubiti moć rasuđivanja, toliko mi se drhtavica bila i u mozak uvukla. Na sebi kao da nisam imao ni jedne krpice, kao da sam potpuno go hodao u susret zori.

Držeći me za ruku, osetila je da sav drhtim od zime, pa predloži:
- Vratimo se na stanicu, tamo je toplije. Hajde, stigni me!

Potrčala je tako brzo kao da od smrti beži. Prihvatio sam to kao igru, mada kada potrčah, učini mi se da se u meni sve ruši, osipa, krv krcka kao led na prolećnim rekama.

Trčeći za svojom mladom prijateljicom, osetih da se u mene vraća život, da mi kosti ponovo naležu jedna na drugu. Kada sam je sustigao, zagrlio sam je snažno, i tako zagrljeni stigsmo do stanice.

- Još je zatvorena - rekoh razočarano.
- Nije važno. Dođi ovamo - potrča preko koloseka.

Na krajnjem koloseku, onom obraslom u travu, stajao je prazan voz sastavljen od malih vagona od drveta. Utrčasmo unutra i izabrasmo kupe u sredini vagona. Tek što sedosmo, čusmo glas spolja:

- Neko se muva oko voza na trećem koloseku!
- Gde? - upita drugi glas.
- Oko trećeg vagona!
- Nema nikog! Samo ti se pričinilo - reče neko čiji se koraci udaljiše.

Sedosmo u ugao kupea, na klupu koja je bila toplija od naših tela. Stisnuti jedno uz drugo, disali smo u istom ritmu sa jednom jedinom željom da nas svi ostave na miru i puste naša mala tela da procvetaju vatrenom ružom u naletu rasprskavajuće zore.

Oko nas je dremala tišina, samo se iz sela oko Valjeva povremeno čulo kukurikanje petlova kao da se svađaju sa danom koji dolazi. Ispruženi na klupi, pripijali smo se mršavim telima kao listovi u pupoljku majske ruže.
Pokrili smo se sakoom, a ja sam se potrudio da jedan njegov kraj podvučem pod nju, iako su moja leđa ostala gola. Pod rukom osetih hladne obline njenog dupenceta i shvatih da ona nema ni gaćice. Valjda je pomislila da želim nešto od nje, pa se jače pripi uz moj stomak, a ja, samo očinski, nežno, navukoh njenu tanku haljinicu preko golih, hladnih guzova i rekoh joj da ja nisam kao drugi muškarci, da sam je ja zavoleo na prvi pogled i da zato želim da se prvo dobro naspava, a ujutro ćemo krenuti u Beograd, kod mene, ako želi.

- Hoću - prošaputala je.
- Da li bi htela da mi budeš žena? - zapitah je ozbiljno.
- Bih! Ali nisam ja te sreće.
- Zašto misliš da nisi?
- Zato što nemam nikoga. Zato što sam ovakva.
- Kakva si? - upitah je začuđeno.
- Nisam lepa - reče. - A zatim, otac me je ostavio i odmaglio nekud u svet. Majka se preudala i odrekla me se. Baka kod koje sam odrasla ne želi više da me vidi, kaže da sam propala kurvetina.
- Ti si velika duša - rekoh nežno. - Zato ćeš biti moja žena.
- Hoćeš li me nekad tući zbog toga što sam dosad tako živela? - upita.

U njenim rečima bilo je više tvrđenja nego pitanja.

- Koliko ti je godina, devojčice?
- U septembru, devetog septembra, napuniću šesnaest.
- Ti si devica, pravo dete, malena moja - rekoh, milujući je po kosi.
- Al’, ja nisam čitava - reče.
- Kako to misliš?
- Već sam imala muškarca. Prevario me je jedan šofer, prijatelj moje bake koji nam je često ponešto dovozio iz grada.
- Kako se to desilo? - upitah.
- Povezao me je jednom u grad da baki kupim maramu i još neke sitnice za slavu, pa me usput silovao, u šumi iznad Mionice.
- Životinja! - rekoh.
- Zato ja nisam više žena za tebe.
- Baš zato ćeš biti moja supruga! - odlučih. - Hoćeš li danas poći sa mnom u Beograd?
- Hoću, ako me nećeš tući.
- Neću te tući. I nikom to više neću dozvoliti. A sad, pokušajmo malo da odspavamo do polaska voza.

Pravili smo se da spavamo, ali smo ćutali u očekivanju novog dana.