prva strana

Petak, 20. Septembar 2019.

Revija KOLUBARA - Avgust 2003 > prilike

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

mediji

izbor

kultura

pisma

kalendar

revija +

arhiva

impresum

pretraga

Propovedi novih proroka

O konferencijama za štampu

Radovan Marjanović

Mnogo je prednosti gledanja u mikrofon umesto u tuđe lice, dragih i opoziciji a ne samo poziciji. A ima ih i različite vrste! Na primer, zašto čuvati žuč u sebi i „kuvati”, zašto sakupljati negativnu energiju koja može da se isprazni svakojako? Zar nije pametnije, zdravije i bezopasnije, koristiti „medije”? Pa ko tebe kamenom, Ti njega konferencijom za štampu! Da svi čuju šta ti je uradio, i po tvojoj verziji... Šta vredi i ako ćeš mu oprostiti, ako to niko ne zna, što da to ne odjekne? Pogotovu ako nećeš da mu oprostiš, tako da neće biti ni upozorenja drugima! Plasiranje nerealnih zahteva i lažnih obećanja, a ne samo nepotkrepljenih optužbi i insinuacija, takođe je pogodno u takvoj ili jednosmernoj komunikaciji. A negativni marketing (osporavanje kvaliteta tuđeg umesto iznošenja kvaliteta svog, popularno: „pljuvanje”), zabranjen u tržišnoj propagandi, nužan je ako nisi siguran u kvalitet svog...

Posebno je pitanje privilegije pripadnika svake grupice unutar oko 260 u Srbiji registrovanih političkih stranaka (?!), da saziva konferencije za štampu i deli savete i packe! Ali i medijima treba postaviti pitanje zašto ne razlikuju parlamentarne i vanparlamentarne, one koje imaju poslanike i odbornike i one koji ih nemaju... Na pitanje nivoa konferencija odnosno onih koji ih drže, delom i onih koji sa njih izveštavaju, odgovor sledi iz samog naziva. Da su samo to za šta se izdaju (za štampu) ni po jada, štampa se slabo čita. Televizijski izveštači na tim konferencijama poželjniji su od poslenika pisane reči (odnosno, radija), jer se televiziji više veruje. A kad je televizija bila ili postala štampa? Krivice je i u medijima; televizijski i ostali medijski poslenici, odavno su izgubili nevinost. (Ako su je ikad imali.) Što da organizuju okrugle stolove kad će se svim učesnicima činiti ćoškastim, s tim što će se svakome drugi činiti onim u prvom čelu? Što da se bave kvadraturom kruga zvanom obezbeđivanje svima istog vremena, pristojno ponašanje da i ne pominjemo? Linija manjeg otpora drugima, obično je i linija manjeg napadanja na sebe. Pusti svakoga da priča o čemu hoće i kako hoće, najviše i najiskrenije će tako pričati o sebi! I hoće, ali pred obaveštenijim i kritičkijim gledaocima, od većine naših... Britanskog premijera novinar hladno pita ima li krvi od samoubistva jednog čuvenog naučnika i vladinog službenika, i na njegovim rukama. I on hladno odgovara, za razliku od naših mnogo sitnijih šrafova koji ne pitaju ništa tugaljivo, odnosno odbijaju samu pomisao da im se postavi pitanje. Osim onog kojim se traži razjašnjenje nejasnog. Nismo mi Englezi! Ali nismo Englezi, i po mnogo čemu drugom!

(Foto: Ljuba Rankovic)

NEMA OPŠTENJA bez „povratne sprege” ili neposrednog odjeka, reakcije, odgovora! Ali i bez mogućnosti neposredne i vidljive provere efekta svojih reči. Sve to, uključujući odgovornost, ostaje za maglovitu budućnost zvanu vanredni izbori, ili izvesnu ali dosta daleku (redovni). Do tog trenutka, ostaje neodgovornost! Stvarna odgovornost za javno izrečenu reč postoji samo ako joj neposredno usledi takođe javno izrečena reč druge strane! Čak i ako usledi ali ne neposredno, čak i ako „prozvani” (i možda posrani) doživi „sudsku satisfakciju”, to ne mora i ne može izbrisati utisak koji je nastao javno izrečenom rečju, i koji je važio u međuvremenu. Zaboga, „čulo se na televiziji”! Utakmica raznovrsnih i obuhvatnih informacija a ne sprečavanje pogrešne ili zlonamerne sudskom presudom, bolja je za stvaranje obaveštenog i kritičkog, stvarnog javnog mnjenja...

Nije to ni iznošenje mišljenja, a što bi bilo, i kada bi ih učesnici „konferencija”, imali? Dobro su poznata za „lokal” obavezna mišljenja „centrala”, a ko zna koliko puta su izneta i mišljenja „lokala o lokalu”. Iznosi se nešto drugo: stavovi, ali to nije konferisanje već propagiranje. (Kako ćemo glasati ne zavisi od mišljenja, već od stavova.) Stavovi su nam takođe dobro poznati, ali da bismo mi ostali imali iste, neophodno je da se stalno učvršćuju iznošenjem njihovih, nasiljem njihovih nad našima. Davno je rečeno da je sila ta koja stvara mišljenje... Nije to konferencija iz još jednog razloga: tu „konferisanja” ili pretresanja, većanja... ravnopravnih učesnika, nema. Postoji samo saopštenje za javnost, s tim što je izgovoreno, a ne napisano... Smisao je isti: ne očekuje se neposredan odgovor, i poruka nije upućenima onima koji je slušaju. Baš kao u slučaju kada se ministar pravde obratio otvorenim pismom vladi u kojoj je ministar, ne računajući na odgovor vlade. U njegovom pisanju, kao član vlade, i sam bi trebao učestvovati... Oba puta računa se na samo jedan (povoljan) utisak koji će saopštenje, izjava, pismo... ostaviti na javnost. I samo jedan „odgovor” na izborima. Doduše, podrazumeva se mogućnost „postavljanja pitanja”. Ali baš kao u ranijem sistemu: da sveznajući onom ko pita „objasni” ono što ne zna, da mu „nejasno” postane jasno. Od novinara se ne očekuje da ima mišljenje i da pita sa pozicija tog, u odnosu na „pitanu stranu”, drukčijeg mišljenja!

Da naša opozicija zaista nudi alternativu, alternativa bi odavno počela. U odnosu na vlast, alternativnim ponašanjem! Uključujući obraćanja javnosti, koja bi bila saobraćanja (stvarna komunikacija). Toga nema, ni ona baš ne ljubi odlaske u ljubljeni narod, ili „osluškivanje naroda”. Narod je tu da „sluša”, i jedina novost je davanje prednosti „priopćenjima za pučanstvo” nad mitinzima. Ništa čudno, može se videti da miting nije naročito posećen, a iz one mase može neko i da nešto glasno lane... A ni vidokrug naših političara, na vlasti i u opoziciji, i tako mahom ne ide dalje od onih koji su im neposredno prethodili, plus neizbežna najbliža „braća”. Nikako do Zapada, bez obzira što im je stalno u ustima! To je mnogo ozbiljnije od često pominjane lenjosti, bahatosti, samozadovoljstva, lečenja kompleksa i izražavanja frustracija, potcenjivanja novinara i naroda. Konferencije za štampu jesu ugodna zamena za naporne i riskantne odlaske u narod, karakteristične za zapadne zemlje ili političare u stvarno višestranačkom svetu, ali su i dobar pokazatelj modernosti i demokratičnosti naših političara. Vidljiv znak malih razlika u odnosu na ranije, koji su bar otvoreno tvrdili da njihovoj vlasti nema alternative!