I knjižara i biblioteka

Sudeći po onome što piše u novinama bivša kafanica „Bajka” dodeljena je Matičnoj biblioteci. Lokal, u kojem je doskora bila „Bajka”, dat je Biblioteci koja će u tom prostoru da napravi čitaonicu. Budući da je vlasnik ovog prostora, ili ove zgradice, Opština, ona je i mogla tako da odluči. I, naravno, da je mnogo bolje što je tako nego li da je i „Bajka” otišla na tender ili doboš, a skoro da je to i jedno čudo da nije. Ali, opet, ko može reći i da neće! Jer, u tome je dogovoru – ugovoru, kako novine pišu, i klauzula koja kaže da će se „Biblioteka iseliti iz ovoga lokala ukoliko i kada Opštini bude potreban”. Šta to sada znači!! Znači da Biblioteka u ovom prostoru može da zanoći, ali ne mora i da osvane, ako i kada to Opštini bude potrebno. A to lepo u ugovoru i piše. Ugovor je crveno slovo, a hoćemo li i pravnu državu, pa neće valjda Biblioteka, sutra, ako to Opštini bude potrebno, da krši Zakon i koči napredak, pa da neće da iziđe odavde!!! Ako neko, sada, kaže da do toga neće doći, onda je taj govor još gori, jer je lepo rečeno i jasno napisano da Biblioteka dobija ovaj prostor pod uslovom da se iseli ako to i kada to budu rekli ovi iz Opštine. A nigde dosad nije bilo zapisano da Opština može da iseli ni Galeriju, ni Kantar, ni Dom kulture, niti neku školu, a eto piše da Biblioteku može. Tako Biblioteka, silom prilika, potpisuje ugovor, a da i ne zna šta potpisuje, a ne može reći da nije znala, ako do toga dođe.

(Foto: Ljuba Rankovic)

Opština, nudeći takav ugovor Biblioteci, ucenila je Biblioteku i ponela se nekorektno, kao ni prema kome drugom! A Biblioteka nije samo prostor i samo razna sredstva za rad, i samo bibliotekari, već i svi oni koji, na bilo koji način, koriste Biblioteku i sarađuju sa Bibliotekom, pa i nešto više od toga. I sada treba Biblioteka ovde da pravi svoju novu čitaonicu, a ne zna dokle će. Treba tu preneti deo svojih sadržaja i organizacije bibliotečke i bibliotekarske, planove i programe, vizije, a ne zna se na koji rok. Danas jesmo sutra ko zna gde smo, jedna mučna banalnost! A ovih zadnjih desetak-petnaest godina toga jada smo se nagledali. Koliko se samo knjižara (kad god kažem – biblioteka pomislim i na knjižaru), na taj način obeščašćeno i zatrto, i u Beogradu i po Srbiji. A i neke biblioteke su postradale isto tako.

Iz te klauzule da Opština može da iseli Biblioteku proizilazi još jedna strahota. Naime, kao da je Biblioteka tuđa, a nije opštinska. Biblioteka je jedna od bitnih funkcija Opštine, pa kako to da onda Opština može da iseljava samu sebe!!!! A i obezbedila se za svaki slučaj, odnosno „ukoliko i kada ovaj lokal Opštini bude potreban”.

Dobro bi bilo, dkle, da se na fasadi ove bivše „Bajke”, kada tu proradi čitaonica, lepo napiše u čemu je stvar. Da je to čitaonica dotle dok Opštini taj prostor ne zatreba, pa i da građanin zna kada ulazi u taj hram knjige da mu to može biti poslednji put. I da ne može da kaže da nije znao.

A kada se čulo da će Opština da iseli „Bajku” čulo se i to kako će u ovome lokalu da bude knjižara. Onaj koji je pomislio kako bi to mogao da bude prostor namenjen knjižari dobro je mislio jer u Valjevu knjižare nema. A i vlasti su valjevske u ozbiljnom dugu da pomognu da se ovo pitanje reši. Sada će tu biti Biblioteka. I nije nikakvo pitanje – knjižara ili Biblioteka, jer su knjižara i biblioteka zajedno. Tamo gde nema knjižare i Biblioteci je mnogo teže, ako je ikako i moguće.

Međutim, upravo se ukazala lepa prilika da se Opština i Biblioteka svojski založe za knjižaru u Valjevu, a ta je prilika u tome što je Narodna biblioteka Srbije, koja je naša matična biblioteka, dobila čak i novce za razvoj knjižarstva kod nas. U tome korpusu zainteresovanih su i Udruženje knjižara i izdavača i izdavači. A ni ti novci nisu mali da oni u Narodnoj biblioteci već ne znaju kako će s njima. Pa su tako zamislili kako će da kupe autobuse i u ove autobuse da stave knjige i onda te knjige da vozaju po zabačenim mestima u Srbiji. I Valjevo bi, doduše, moglo da se kandiduje za status zabačenog mesta, jer grad bez knjižare nije ništa bolje od zabačenog mesta, kada cela ova zamisao ne bi bila pogrešna.

To su velike investicije, skupo održavanje, a efekat nikakav jer je na taj način nemoguć. Bio je pre neku deceniju sličan pokušaj da se time tobože širi bibliotekarstvo po Srbiji. Pa su se neki nesvesni a i pod pritiskom pozaduživali, kupili autobuse-bibliobuse i propali a da ni dugove nisu namirili. A najveći pritisak je bio iz Narodne biblioteke Srbije. Iz onih njenih onako strogo nanizanih soba (kao da je Ministarstvo vojske, a ne Biblioteka) stizali su nam i mnogi nalozi koji su bili neupotrebljivi i štetni. A nisu hteli da poslušaju šta to misli bibliotekarska baza. Veseli Mića Kaljević, koji je kao retko ko bio pozvan da kaže kako se to organizuje bibliotekarstvo po selima i kako od tih bibliobusa osim zaluđivanja i štete ne može biti ništa, naš Mića se skoro razboleo govoreći da to neće da valja. Ali nisu hteli ni da ga čuju a nekmoli poslušaju. Zato sada iz ovih naših matičnih biblioteka i opština treba uvaženom Ugričiću i njegovima da kažu da je od tih knjižara koje se vozaju i vozaju knjige po Srbiji mnogo bolje, da je ustvari jedino dobro, zajedno sa opštinskim vlastima i matičnim bibliotekama i knjižarima i izdavačima, knjižare zasnivati i utemeljivati i pomagati ih kada im zapne, u svakom opštinskom mestu. I da je svaka stalna i agilna pa i najmanja knjižarica izglednija i korisnija i od ne znam kakvog knjigobusa.

U jednoj ovakvoj kombinaciji naročito je važno što su zainteresovani i izdavači. Ali nikako ne bi valjalo da se sada za novce koje daju ovi naši staratelji kupuju pomenuti autobusi, da ovi sada voze svoje knjige, pa kada vide da ne ide oni će autobuse i da vrate još kvarne. Izdavači mogu i hoće da osnivaju knjižare na starinski način. Ima primera lepih a nisu ni retki. Pogledajte, recimo, kako beogradski Plato radi u Čačku. I pored dve knjižare pre toga ova knjižara je i profitabilna i prosperitetna. Ali ova knjižara nudi Čačanima takoreći u svako doba desetak hiljada naslova knjiga i časopisa. A to je moguće i zato što ovu knjižaru vodi jedan diplomirani filozof koji je, očigledno, i odličan knjižar.

Bio bi greh ako se ne bi odmah u Valjevu organizovano uključilo u ovu mogućnost za knjižaru u Valjevu, sa Narodnom bibliotekom Srbije, izdavačima i ostalima. I da se bude uporno u tome da je mnogo bolje, da je jedino dobro osnivati knjižare, pogotovo ovako udruženim snagama, a nikako ne valja o knjižarima na točkovima. Jer knjižara je u jednom mestu izvanredan činilac prosvećivanja i kulture – s knjižarom ili bez nje, to su dva sveta i dve perspektive. Bez knjižare je sve drugo: i Biblioteka, i Galerija, i Kantar, pa i naše škole, pod znakom pitanja, ako su uopšte i mogući. Knjižara samim svojim postojanjem već dejstvuje i zrači. Ona je po definiciji izvorište najraznovrsnijih znanja, ideja, podsticaja, informacija. Knjižara u Valjevu bi Valjevcima i valjevskim bibliotekama mogla da proda na hiljade knjiga u toku godine. A to je samo jedan deo njenih mogućih aktivnosti i dometa. Pa sada zamislite kako je Valjevu sa knjižarom, a kako mu je bez nje. Pa još kada to traje godinama.