Sent Luis bluz za Kara

Nekadašnji vojni muzičar i valjevski džezer Branimir Barta, penzionerske dane provodi u H. Novom

Radoš Glišić

Leto, Herceg Novi, trg kod sata. Za stolom u jednoj od bašta mlad penzioner sa suprugom i unukom. Branimir Barta, muzičar, trubač, Valjevac na neki način. Valjevac u onoj meri u kojoj je Valjevo bilo „droga” za sve ljude od kulture koji su šesdesetih hrlili na ove prostore. Ali da obnovimo sećanja, i započnemo priču od njenog pravog početka.

Branimir Barta (1940), kao mlad vojni muzičar, prispeo je u Valjevo „po rasporedu” 1967. godine. (Valjevo je tada bilo još uvek ozbiljan grad - imalo je vojnu muziku!) Rođen u Novoj Gradiški, ali osnovnu školu već uči u Beogradu, zatim glasovitu Petu gimnaziju, i muzičku naravno u isto vreme, pa onda Vojnu muzičku školu na Rijeci i prva služba u Požarevcu i brak sa Nenom koja će ga pratiti na svim njegovim „putovanjima”, do ovog najnovijeg u Herceg Novi.

Valjevo tih godina u punom zamahu na svim poljima, u kulturi posebno. Abrašević, Gimnazija, a to znači Mijanović, Gajić, Živković, Ćubana, Kare... Mlad, školovan muzičar je dobro došao u jednu takvu sredinu.
Za četiri godine njegove „službe” u Valjevu desilo se toliko toga, nekome dovoljno za ceo život. Oformljen je sjajan orkestar ABV5, sa Petrom Đurićem Karom, kao njegovim vođom, ali može se reći da mu je Barta dao onu neophodnu profesionalnu serioznost i muzikantsku dušu. Dizajniran kao svi ozbiljni orkestri toga doba, odgovarajuća „uniforma”, pultovi, i pobeda na republičkom takmičenju orkestara u Nišu. Veliki pozorišni

projekti toga doba, ne mogu se zamisliti bez značajnog učešća junaka naše priče. Brehtov „Dobri čovek iz Sečuana” angažovao je sve što je u Valjevu znalo da glumi, peva i svira. U velikom sinfonijskom orkestru, tada oformljenom, isključivo od valjevskih snaga, našli su se i profesor Mijanović, i upravnik Doma kulture Bane Živković, a zapevali su songove i oni koji su tada jedini put javno pevali. Usledilo je i formiranje gradske muzike, opet onako najozbiljnije u uniformama, sa svim neophodnim rekvizitima. Na izmaku njegove službe delegacija grada Valjeva odlazi u Generalštab da traži za Branimira Bartu ostanak u Valjevu, po cenu demobilisanja.

Na sreću Bartinu, a žalost Valjeva, ne uspeva ta „misija”. Barta odlazi u Beograd u reprezentativni ansambl JNA. Još dugo ostaju prijateljske i poslovne veze sa Valjevom, a Barta napreduje u karijeri. Najpre formira mali sastav, zatim preuzima Umetnički ansambl (hor i orkestar) JNA, da bi na kraju bio načelnik muzičke službe JNA, ako se tako može reći. Brojna gostovanja po čitavom svetu, veliki muzički projekti od festivala do velikih scena u Americi, po Evropi i Rusiji tog reperezentativnog orkestra naše tadašnje armije pod Bartinim vođstvom. U međuvremenu, završena Muzička akademija i Fakultet dramskih umetnosti, dva sina (ni jedan nije muzičar), i konačno odluka pre tri godine - prodaja stana u Beogradu i odlazak u Herceg Novi, u kuću Duška Kostića, aktivni penzionerski dani sa malim džez sastavom u Novom, koji započinje, pre nastavlja velika „putovanja” Branimira Barte.

Valjevo je jedno lepo i veliko, možda najromantičnije sećanje iz mladosti, ovoga i danas „mladića s trubom”.

– Valjevo tih godina sigurno je bilo najzanimljiviji grad u Srbiji za mladog muzičara i svakog drugog kome je kultura u krvi, priča danas Barta. – Prosto postojao je neki polet i entuzijazam koji je teško opisati. Stvorena je jedna kulturna klima, atmosfera u kojoj je bilo moguće činiti „čuda”. To je bilo moguće zahvaljujući, pre svega ljudima, poput Mijanovića i Gajića, pa i svih nas drugih, tada mladih i željnih afirmacije - od Jove Maljokovića i veterana Kara, do sasvim mladih Voje Milutinovića i njegove generacije. Mi smo odnegovali svi zajedno, čitav grad zapravo, taj evropski duh grada, iako tada to nismo zvali tako. Potvrdilo se da smo stvarali dobru bazu za buduća vremena koje su Valjevo promovisala u kulturnu metropolu Srbije. Čujem da danas toga duha u Valjevu nema u dovoljnoj meri, i zbog toga mi je strašno žao.

- Mislim da sam poslednji put svirao u Valjevu, kada smo se okupili da ispratimo Kara. Ta slika mi je ostala za ceo život - okupili smo se svi, baš svi, koji smo u bilo kom vremenu svirali sa Karom. Na scenu je najpre izašao Jova Maljoković, u mukloj tišini sam izašao ja i počeo SENT LUIS BLUZ. Pridruživali su se svi ostali muzičari, i mislim da je to bila najbolja svirka u kojoj sam učestvovao. Čini mi se neskromno da su još tako svirali samo crni muzičari u Nju Orleansu.