Nikolini zlatni prsti

Dragan Krunić

Muzički talenti iz Muzičke škole „Živorad Grbić” u Valjevu postižu sve zapaženije rezultate na mnogobrojnim takmičenjima. Među talentima su poslednjih godina sve prisutniji harmonikaši, koji pod budnim okom mr Zorana Rakića pobuđuju pažnju javnosti. Na nedavno održanom izbornom takmičenju za Svetski kup harmonikaša, koji će se održati od 20. do 25. oktobra u Mađarskoj i Češkoj, jedan od izabranih je i Nikola Janković, najtalentovaniji polaznik ove škole na odseku klavirne harmonike.

Ko je zapravo Nikola Janković? Ovaj sedamnaestogodišnji virtouz, sin Radovana, kontrolora u Valjevskoj pošti, i Zorice, medicinske sestre na neuropsihijatriji, muzikom se počeo baviti sasvim slučajno. Po završetku trećeg razreda u OŠ „Andra Savčić” u nekoliko navrata podsetio je oca na obećani poklon za odličan uspeh. Kada su Nikolina pitanja o kupovini instrumenta, kome niko u bližoj i daljoj familiji nije bio sklon, postala sve učestalija, otac se odlučio na izdatak. Kupljena je prva gotovo dečija harmonika, a za prvog učitelja izabran Voja Obradović, koji je posle dva meseca „narodnjačkih” časova insistirao da se mali Janković upiše u Nižu muzičku školu.

Prepoznat kao talenat, za godinu dana je položio dva razreda kako bi stigao svoju generaciju. U klasi Zorana Vujovića, njegov raskošni talenat je sve vidljiviji. Počeli su i prvi nastupi, prve nagrade, prva mesta, ali i prve glavobolje za roditelje. Nikola je vrlo brzo prerastao dve harmonike. Trebalo je kupovati kvalitetniji instrument, bez koga nema ozbiljnijih rezultata. Već 2001. godine Jankovići su „ostali kraći” za pet ari zemlje u Beloševcu i auta koji je „otišao na doboš“ zbog kupovine polovne harmonike vredne 5.000 DM. Novi instrument trajao je godinu dana, a već je došlo vreme da Jankovići kupuju drugi. Ova druga, takođe polovna harmonika, kupljena je u Sarajevu, a cena govori kakav kvalitet poseduje – 5.500 evra. Opet je porodica morala da se snalazi kako zna i ume, ali se nekako izguralo.

„Ostalo je još dugova, ali će i oni biti vraćeni”, uvereni su Jankovići. Sa novom haromonikom došli su još bolji rezultati. Plasman na najveće takmičenje harmonikaša u svetu, svakako je najveći do sada. Profesor Rakić tvrdi da će se o Nikoli tek čuti. Sam Nikola ne odudara od svojih vršnjaka. U slobodnom vremenu, kada nije uz harmoniku, sa društvom ide na džoging, u teretanu, kompjuterom se igra „ko maca sa mišem”.

O prdstojećem Svetskom kupu, Nikola skromno govori: „Ne očekujem ništa posebno. Moje je da odsviram najbolje što mogu, a neka žiri odlučuje ko je najbolji”. O skautima, kojih je na ovakvim takmičenjima, i ne razmišlja, ali je pojačao kondicione vežbe. Jer, „harmonikaš bez kondicije nema dovoljno koncentracije, a to može da bude odlučujuće”.

Porodica Janković u svom domu na Petom puku, čini se, živi skromno uprkos saznanju da je njihov Nikola neko o kome će se tek čuti. Svojim skromnim primanjima i prihodima sa 20-tak ari zemlje uspeli su da obezbede ono bez čega mnogi talenti nikada ne postanu veliki – instrument sa kojim se postižu vrhunski rezultati. Paradoksalan je bio odgovor na molbu oca Radovana sindikatu PTT Srbije za finansijsku podršku, koja je u prošlom sistemu bila predodređena za odabrane. Iz Beograda je, naime, stigao odgovor da „Sindikat nije u mogućnosti da izađe u susret molbi za pomoć pri kupovini harmonike ćerki radnika PTT-a”. A Marija Janković ne svira harmoniku, student je VEŠ-a u Valjevu, prosek na prvoj godini 10.

Jankovići dakle, iako to baš i ne pokazuju, sa puno nade žive za kraj oktobra. Možda je i ovaj tekst tek mali doprinos početku jedne briljantne karijere.