prva strana

Utorak, 12. Novembar 2019.

Revija KOLUBARA - Avgust 2003 > izbor

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

mediji

izbor

kultura

pisma

kalendar

revija +

arhiva

impresum

pretraga

Muški posao u ženskim rukama

Mima Majstorović (Politika, 29. jun 2003)

Promene koje donose civilizacija i naučna otkrića kao i praćenje mode doveli su do izumiranja abadžijskog zanata. Umesto rukom tkanih i šivenih komada odeće, sa pojavom prvih šivaćih mašina pojavljuju se i prvi savremeni krojači i tekstilna industrija.

Zato je danas teško, ili bolje reći nemoguće, naći abadžiju odnosno krojača narodnog odela (ovaj naziv verovatno potiče od turske reči aba - sukno). Tek, ponegde, poneko, zahvaljujući entuzijazmu i dalje šije narodna odela.

Jedan od tih retkih entuzijasta je i naša sagovornica Draginja Ninković. Našli smo je u radnji, zapravo kiosku, na samoj obali Kolubare u Valjevu.

Otkud da se jedna žena bavi ovim zanatom, kad je to već vekovima muški „posao”, iako je u početku bio ženski, pitamo našu sagovornicu.

– Moj suprug bio je abadžija. Zanat je naučio u Osečini, odakle smo rodom. Ovaj zanat se u našoj porodici prenosio sa kolena na koleno. Onda smo prešli u Valjevo. Ja sam pomagala mužu i kada je, posle trideset godina bavljenja ovim zanatom, umro nastavila sam sa poslom.

To je bilo zlatno vreme – sa tugom se seća Draginja onih dana kada su robu prodavali na svim vašarima u Valjevu, ali i u okolini, Lazarevcu, Ubu, Koceljevi... – Danas je situacija strašna. Vrlo malo se prodaje, skoro ništa. Tek poneki stranac ili naš čovek koji živi u inostranstvu kupi koji komad. Pre nekoliko godina na izboru za Mis Jugoslavije na Zlatiboru prodala sam samo jedan koporan i to – crnoputom strancu! Nedavno sam imala porudžbinu kao nikad do sada. Za bebu od četiri meseca napravila sam kompletnu nošnju. Sašila sam odelce kao da je za lutku. Poručio ga je naš čovek, Srbin iz Ivanjice, koji je posle deset godina braka dobio sina i to baš na Sv. Stefana. Opančići su bili broj 18, a tek šajkača, pa čarapice. Sve minijaturno. Za film „Zona Zamfirova” sašila sam kecelje.

Abadžija više nema, jer nema kupaca ali nema ni sukna, pa se današnji majstori snalaze kako ko ume. Tako Draginja gajtan za ukrašavanje nabavlja iz Đakovice.

– Kad su videli da je potražnja značajna, prodavci su duplo podigli cenu, pa sad metar košta 150 evra. Ko to može da podnese? A što se tiče tkanina, sa njima je nešto manji problem. Čoju nabavljam u Kuli, šalju mi je poštom. Nekada smo šili odeću od valjanog sukna, ali čoja je mnogo lepša, finija... Pa su tako i čakšire na bridž danas mnogo lepše.

– Abadžija je danas sve manje baš kao i nekih drugih zanatlija. Mislim da bi država trebalo da nam pruži podršku u vidu nekih olakšica, recimo manjih poreza...

Da li će ovaj zanat koji je nekada bio u rukama žena i opstati zahvaljujući njima ostaje da se vidi.